У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Звездане Лутовац, председника већа, Јелене Боровац и Драгане Маринковић, чланова већа, у парници тужиоца Републике Србије, Министарства пољопривреде и заштите животне средине, коју заступа Државно правобранилаштво, Одељење у Новом Саду, против туженог АА из ..., чији је пуномоћник Стеван Рајић, адвокат из ..., ради исплате, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 752/20 од 13.05.2020. године, у седници већа одржаној дана 23.12.2020. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 752/20 од 13.05.2020. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Новом Саду П 281/17 од 04.12.2019. године, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца и обавезан тужени да тужиоцу на име накнаде за коришћење пољопривредног земљишта у државној, сада јавној својини у производној 2014/2015 години, исплати износ од 72.391,10 евра у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу на дан исплате са каматом по референтној стопи Европске централне банке за главне операције за рефинансирање увећане за 8% поена почев од 13.06.2017. године до исплате. Обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове поступка у износу од 280.500,00 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате , док је део захтева за исплату законске затезне камате на досуђени износ трошкова првостепеног поступка од пресуђења до извршности пресуде одбијен као неоснован.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 752/20 од 13.05.2020. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против наведене правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију, због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијене другостепене пресуде у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 ... 55/14 - у даљем тексту ЗПП), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности. Неосновани су наводи ревизије о постојању битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 8. ЗПП учињених у поступку пред другостепеним судом с`обзиром на то да је побијена пресуда донета на основу чињеничног стања утврђеног у првостепеном поступку, на основу доказа које је извео и оценио првостепени суд.

Према утврђеном чињеничном стању, тужени је у поступку јавне лицитације закупа пољопривредног земљишта у државној својини катастарске парцеле ..., ..., .., ..., ..., ..., ... и ... уписане у лн. ... КО ... које у природи чине једну функционалну целину површине 103,6703 ха, коју је расписала Општина Жабаљ, дао најповољнију понуду закупнине у износу од 83.000,00 динара по једном хектару што је у то време износило 72.417,76 евра за једну економску годину. Одлуком председника Општине Жабаљ од 31.12.2014. године, туженом је дата у закуп означена катастарска парцела на период од три године. Уговор о закупу предметне катастарске парцеле није закључен због тога што тужени није доставио потребну документацију за закључење уговора о закупу. Тужени је у производној 2014. и 2015. години иако није имао закључен уговор о закупу ступио у државину наведеног пољопривредног земљишта и то земљиште користио у сврху пољопривредне производње. Тужени није уплатио закупнину и са Општином Жабаљ није закључио уговор о закупу. Приликом инспекцијског прегледа извршеног 02.04.2015. године и 23.06.2015. године, сачињени су записници на основу обиласка земљишта који садрже изјаву заступника туженог да је предметну парцелу обрађивао без закљученог уговора о закупу тако што је посејао соју, али није хтео да закључи вансудско поравнање и да за економску 2014/2015 годину, исплати износ од 72.391,10 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.

На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је усвојио тужбени захтев применом чланова 154. и 155. ЗОО и обавезао туженог да тужиоцу исплати наведени износ на име наканде за коришћење пољопривредног земљишта у државној својини у економској 2014/2015 години, налазећи да износ који тужени у поступку лицитације понудио за закуп спорног земљишта представља изгубљену добит тужиоца. По схватању тог суда који се позива на одредбе чланова 64. и 66. Закона о пољопривредном земљишту када се у законом уређеном поступку даје у закуп пољопривредно земљиште у државној својини висина закупнине се не одређује слободном вољом уговарача и зато се не ради о тржишној закупнини.

Другостепени суд прихвата утврђено чињенично стање, дату оцену изведених доказа и примену материјалног права, али сматра да се тужени неосновано обогатио тако што је у економској 2014/2015 години обрађивао спорну парцелу у својини тужиоца без правног основа - уговора о закупу и да новчани износ који тужилац потражује представља накнаду у смислу одредби чланова 210. у вези члана 219. Закона о облигационим односима. Ово, налазећи да је спорна парцела туженом дата у закуп по закупнини коју је понудио на јавном надметању, па је зато дужан да у том износу плати и накнаду за коришћење пољопривредног земљишта у државној својини без правног основа - закљученог уговора о закупу.

Врховни касациони суд прихвата правно становиште другостепеног суда.

Неосновано је ревизијско указивање на погрешну примену материјалног права.

Одлучне чињенице у овом спору су да за предметну парцелу није био закључен уговор о закупу са туженим и да се тужени поред тога налазио у њеном поседу и користио је за пољопривредну производњу (сејао је соју). Наиме, непостојање уговора о закупу између странака није било спорно, а посед туженог и коришћење парцеле у сврху производне делатности којом се тужени бави, утврђено је изведеним доказима и њиховом оценом извршеном у складу са одредбом члана 8. ЗПП. Нису основани ревизијски наводи којима се указује да је Општина Жабаљ ставила ван снаге Одлуку од 31.12.2014.године и да је Управни суд ту Одлуку поништио, имајући у виду да је тужени у посед парцеле ушао сам- без закљученог уговора о закупу земљишта и да је земљиште користио на начин као у изјави његовог заступника, а да износ закупнине од 72.417,76 евра за једну економску годину, представља износ накнаде за коришћење земљишта у висини која је одређена на основу понуде туженог.

Неосновани су наводи ревизије о погрешној примени материјалног права - одредби чланова 210. и 219. Закона о облигационим односима. У конкретном случају извор спорног облигационо-правног односа је стицање без основа јер је тужени користио пољопривредно земљиште у државној својини у власништву тужиоца без закљученог уговора о закупу као правног основа за коришћење земљишта. Због тога је тужени дужан да плати накнаду за коришћење земљишта и то у висини која је на основу његове излицитиране понуде одређена одлуком од 31.12.2014. године о давању земљишта у закуп као једногодишња закупнина. Ово због тога што се за тај износ који тужени није платио неосновано увећала његова имовина, а умањила имовина тужиоца. На овај износ тужени је дужан да плати затезну камату од подношења тужбе у смислу члана 214. Закона о облигационим односима.

Осталим наводима ревизије се уствари оспорава утврђено чињенично стање које не може бити ревизијски разлог у смислу члана 407. став 2. ЗПП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић