Против решења о трошковима поступка садржаног у пресуди Вишег суда у Прокупљу Гж 496/19 од 08.08.2019. године тужиља је, позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку, благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

По оцени Врховног касационог суда испуњени су услови за одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11...87/18) због потребе разматрања правних питања и уједначавања судске праксе у вези права на накнаду трошкова поступка. Из наведених разлога одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући побијано решење о трошковима поступка у смислу члана 408. у вези члана 420. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужиље основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. става 2. тачке 2) ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Тужиља је тужбом од 16.03.2018. године захтевала да се тужена обавеже да уплати припадајуће доприносе пензијског и инвалидског осигурања. Нижестепеним пресудама усвојен је тужбени захтев, тужена обавезана да у корист тужиље уплати доприносе пензијског и инвалидског осигурања РФПИО за период од октобра 2014. до децембра 2014. године и од јануара 2015. до априла 2015. године по стопи важећој на дан уплате и одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

По оцени Врховног касационог суда, основано се ревизијом тужиље указује на погрешну примену материјалног права у делу нижестепене одлуке којом је одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Одредбом члана 153. става 1. ЗПП, прописано је да је странка која у целини изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове, а чланом 154. става 1. ЗПП је прописано да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице.

Имајући у виду садржину цитираних законских одредаба, као и исход ове парнице, не може се прихватити закључак нижестепених судова да трошкови овог поступка тужиљи нису били потребни. Приликом одлучивања о трошковима парничног поступка, осим у споровима из области породичних односа, суд не води рачуна о разлозима правичности, а такође висина тужбеног захтева ни једном законском одредбом није прописана као основ за недосуђивање трошкова парничног поступка, у ситуацији када је странка успела у спору. Сходно наведеном, Врховни касациони суд је преиначио одлуке у делу о трошковима поступка тако што је обавезана тужена да тужиљи на име накнаде трошкова првостепеног поступка исплати износ од 21.000,00 динара који обухвата награду пуномоћнику за састав тужбе у износу од 6.000,00 динара и награду пуномоћнику за заступање у два одржана рочишта у износима од по 7.500,00 динара и за састав жалбе и ревизије у износима од по 12.000,00 динара.

Тужиљи је досуђена законска затезна камата на трошкове првостепеног и другостепеног поступка од извршности пресуде, јер тужена долази у доцњу тек када одлука о трошковима парничног поступка постане правноснажна и када протекне рок за њено добровољно испуњење. У конкретном случају, долазак тужене у доцњу се подудара са тренутком када одлука суда којом је обавезана да тужиљи накнади трошкове парничног поступка постане извршна, што даје право тужиљи да од тужене потражује и затезну камату почев од извршности пресуде у складу са чл. 277 ст.1 Закона о облигационим односима.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је, на основу члана 416. става 1. Закона о парничном поступку, одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Слађана Накић Момировић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић