У одговору на ревизију, тужиља је оспорила изнете ревизијске наводе и предложила да се ревизија одбије.

Испитујући побијану одлуку у границама прописаним одредбом члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија туженог није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на неодређено време по основу Уговора о раду од 16.03.2015. године на пословима специјалисте ортопедије вилице. Анексом уговора о раду од 01.02.2013. године тужиља је премештена на послове дечје превентивне стоматологије и добила је статус неуговореног радника. Закључком Владе Републике Србије од 02.10.2015. године дата је сагласност здравственим установама да спроведу поступак рационализације запослених у Служби за стоматолошку здравствену заштиту и утврде број запослених за чијим је радом престала потреба. Министарство здравља је свим службама доставило и усвојене критеријуме за утврђивање вишка запослених у стоматологији, које су усвојили репрезентативни синдикати у области здравства на нивоу Републике Србије, а који критеријуми су резултати рада који се утврђују на основу броја извршених, фактурисаних и наплаћених услуга и рад остварен у радном односу, уз предност запосленог са већим бројем година стажа. Тужени је дана 18.11.2015. године донео Одлуку о измени и допуни Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији послова и радних задатака запослених, а Одлуку и Правилник није доставио Министарству здравља на сагласност. Након тога је тужени донео Правилник о процедури за утврђивање вишка запослених, којим је извршена корекција предложених критеријума на тај начин што је као релевантан временски период узет период од две најповољније године од последње четири године, а не предложени критеријум у виду броја извршених услуга у периоду од 01.01.2013. године до 30.06.2015. године. Својом Одлуком од 20.11.2015. године тужени је утврдио да је у односу на петоро запослених престала потреба за њиховим радом, међу којима је и тужиља, на основу чега је тужиљи отказан уговор о раду по основу технолошког вишка.

При тако утврђеном чињеничном стању, нижестепени судови су извели закључак да тужени у спроведеном поступку рационализације није испоштовао процедуру предвиђену одредбом члана 19. Закона о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору, те је поступак спровео на основу Одлуке на коју није дата претходна сагласност Министарства здравља. Такође, по налажењу другостепеног суда, тужени је самовласно променио предложене критеријуме за утврђивање вишка броја запослених и тужиља је као тзв. неуговорени радник стављена у неповољнији положај у односу на остале запослене јер је могла да пружа само три услуге.

Правилан је закључак нижестепених судова да је решење о отказу уговора о раду тужиљи као запосленој незаконито. У конкретном случају тужени као послодавац није на законит начин спровео поступак рационализације и утврђивања вишка запослених, односно прописан поступак за престанак радног односа, а није постојао ни отказни разлог прописан одредбом члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду. Закон о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору регулише поступак утврђивања максималног броја запослених у јавним службама на које се Закон односи, а сам поступак отказа и основ за отказивање радног односа регулисани су одредбама Закона о раду. Правилно нижестепени судови закључују да тужени није могао спровести поступак рационализације супротно одредби члана 19. Закона о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору и на основу своје одлуке на коју није дата претходна сагласност надлежног министарства у складу са наведеном одредбом.

Такође, правилно другостепени суд закључује да у конкретном случају није постојао ни отказни разлог прописан одредбом члана 179. став 5. тачка 1. у вези одредбе члана 179. став 1. тачка 1. Закона о раду. Реч је о специфичном отказном разлогу због промењених потреба послодавца и престанка радног односа по основу технолошког вишка, а на основу остварених резултата рада у смислу одредбе члана 179. став 1. тачка 1. Закона. Тачан је ревизијски навод да суд не преиспитује правилност критеријума које је послодавац применио за утврђивање вишка запослених, односно за отказивање уговора о раду по том основу. Међутим, мора се ценити да ли су ти критеријуми примењени равноправно на све запослене и да ли су били објективно постављени. У конкретном случају тужени није применио предложене критеријуме, усвојене од стране репрезентативних синдиката на нивоу Републике Србије, већ је извршио корекцију истих. При том, није приликом вредновања узео у обзир да је тужиља била неуговорени радник, те да број извршених услуга није могао бити једини меродаван критеријум у њеном случају. Ревизијски навод туженог да су примењени критеријуми били повољнији од оних предложених паушалан је и не може се проверити. Управо ради спречавања арбитрерности и произвољности у поступању послодаваца у поступку рационализације, критеријуми су предложни као јединствени за све јавне службе.

Све наведено упућује на правилност закључка нижестепених судова да је решење о отказу уговора о раду тужиљи незаконито, те да су се стекли услови да се исто поништи и тужиља врати на рад, у складу са одредбом члана 191. став 1. Закона о раду.

На основу наведеног одлучено је као у изреци пресуде, применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа-судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић