Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку применом одредбе члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11...55/14), па је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Нема ни других битних повреда одредаба парничног поступка, због којих се овај ванредни правни лек може изјавити у смислу члана 407. став 1. тачка 2. Закона о парничном поступку, на које се ревизијом неосновано указује. Ревизија се, у смислу наведеног члана 407. став 1. тачке 1. и 2. Закона о парничном поступку, не може изјавити због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. тог закона.

Према утврђеном чињеничном стању, општина Чукарица је дала туженом ДЗ „Симo Милошевић“ на једнократно располагање стан број ... на првом спрату, у улици ... у ..., површине 39 м2. Одлуком од 10.07.1997. године тужени ДЗ „Симo Милошевић“ је исти стан доделио ББ којој је признато укупно 147 бодова по основу Правилника о решавању стамбених потреба радника туженог, која је била друга на ранг листи, али пошто прва са ранг листе ВВ није прихватила доделу наведеног стана. Тужиљи је утврђено 144 бода. Правноснажном пресудом Другог општинског суда у Београду П1 43/04 од 07.05.2004. године, по тужби овде тужиље од 27.11.1997. године, поништена је одлука туженог о додели стана ББ и одлука којом је одбијен приговор, па је обавезан тужени да изврши поновну расподелу наведеног стана са образложењем да је ББ погрешно бодована и да би јој припало 98 бодова, чиме би била на ранг листи иза тужиље. Тужени није извршио нову расподелу спорног стана, већ је закључио уговор о закупу стана са ББ од 05.03.1998. године. ББ је закључила уговор о купопродаји предметног стана 17.06.1998. године, оверен пред Другим општинским судом у Београду Ов 5025/98 од 24.06.1998. године, који је 09.10.2002. године продала трећем лицу, ГГ. Правноснажном пресудом Апелационог суда у Београду Гж 8770/12 од 17.07.2013.године, одбијен је као неоснован тужбени захтев овде тужиље за утврђење ништавости наведених уговора о закупу и уговора о купопродаји. Предметни стан у ... у улици ..., који је био предмет расподеле на конкурсу туженог од 1997. године, више не постоји пошто су сви објекти старије градње порушени 2012. године, а на њихово место изграђени су нови вишеетажни објекти. Вештачењем је, упоредном методом обрачуна према вредности сличног стана површине 39м2 на истој локацији у старој градњи, одређена вредност стана у динарској противвредности по званичном средњем курсу Народне банке у износу од 5.088.160,00 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев, закључујући да је тужиљи радњама туженог проузрокована штета коју је дужан да јој накнади.

Другостепени суд је правилно преиначио првостепену пресуду и одбио као неоснован тужбени захтев, уз разлоге које у целини прихвата и Врховни касациони суд, због чега су неосновани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Одредбом члана 154 став 1 Закона о облигационим односима прописано је ко другоме проузрокује штету дужан је надокнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице, одредбом члана 155 ЗОО да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха, а одредбом члана 158 истог Закона прописано је да кривица постоји када је штетник проузроковао штету намерно или непажњом. Одредбом члана 164 прописано је да ако запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези са радом, послодавац је дужан да му накнади штету, у складу са законом и општим актом.

Полазећи од цитираних одредби закона, на основу чињеничног утврђења, и по оцени овог суда тужиља није доказала да је за њу, радњама туженог, настала штета у висини вредности спорног стана, због немогућности стицања права својине из права закупа на стану који је био предмет решавања стамбених потреба запослених код туженог. Ово из разлога што током поступка није учињено извесним да би приликом евентуалне нове расподеле предметни стан био додељен тужиљи у закуп (с обзиром да ни након првобитног бодовања није била прва на ранг листи), јер таква обавеза за туженог након поништаја одлуке није постојала, односно није произлазила из одлуке суда, већ само обавеза поновне расподеле коју тужени није извршио јер у време доношења одлуке више није могао да располаже предметном непокретношћу, због тога што је била у власништву трећег лица на основу уговора који производе правно дејство. Због напред наведеног као правилан се показује закључак да нису испуњени услови за одговорност туженог прописани цитираним одредбама материјалног права. Осталим наводима ревизије, којима се даје другачија оцена изведених доказа и с тим у вези указује на погрешну примену материјалног права, а које нису од утицаја на одлуку о постављеном тужбеном захтеву, не доводи се у питање правилност побијане пресуде, због чега је Врховни касациони суд ревизију одбио као неосновану.

Имајући изнето у виду, одлучено је као у изреци применом одредбе члана 414. ЗПП.

Председник већа – судија

Јасминка Станојевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић