Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Р 989/2021
27.05.2021. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Слађане Накић Момировић, председника већа, Добриле Страјина и Марине Милановић, чланова већа, у парничном поступку тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Ђорђе Добановачки, адвокат из ..., против тужене ''UniCredit bank Srbija'' АД из Београда, ради утврђења ништавости и стицања без основа, одлучујући о захтеву Првог основног суда у Београду за одређивање другог стварно надлежног суда за поступање у предмету тог суда П 57441/20, на седници одржаној 27.05.2021. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ захтев за одређивање другог стварно надлежног суда, за поступање у предмету Првог основног суда у Београду П 57441/20.

О б р а з л о ж е њ е

Тужилац је 25.11.2020. године поднео тужбу Првом основном суду у Београду против тужене, ради утврђења ништавости одредбе члана 9. став 1. тачка 1. Уговора о готовинском кредиту од 07.10.2020. године и обавезивања тужене да исплати тужиоцу износ од 2.000,00 динара, са законском затезном каматом.

Први основни суд у Београду, уз допис П 57441/20 од 28.12.2020. године, доставио је списе предмета Врховном касационом суду, ради одређивања другог стварно надлежног суда за поступање у овом предмету и као оправдан разлог за свој захтев навео, преоптерећеност у раду тог суда, пре свега приливом нових тужби тужилаца као физичких лица против пословних банака, којима се тражи утврђење ништавости појединих одредаба уговора и/или кондаменторни захтев на последичну исплату стеченог без основа, у којим предметима се примењују кратки рокови, будући да је по правилу реч о споровима мале вредности.

Врховни касациони суд је одлучујући о захтеву суда за одређивање другог стварно надлежног суда на основу одредби члана 62. став 1. и 7. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18 и 18/20), а у вези одредбе члана члана 30. став 2. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“ бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18 - УС, 87/18 и 88/18 - УС), утврдио да захтев није основан.

Одредбом члана 62. став 1. ЗПП, је прописано, да, надлежни суд првог степена може сам или на предлог странке да поднесе захтев највишем суду одређене врсте да одреди да у поједином предмету поступа други стварно надлежни суд, ако је очигледно да ће тако лакше да се спроведе поступак или ако за то постоје други оправдани разлози. Одредбом става 7. овог члана, да, о захтеву надлежног суда првог степена из става 1. овога члана одлучује веће највишег суда одређене врсте.