Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11...18/20), Врховни касациони суд је установио да ревизија није основана.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. става 2. тачке 2) Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању утврђеном након отварања расправе пред другостепеним судом, ГГ и тужена ВВ живели су у ванбрачној заједници од 1995. године до 2011. године. Имају сина ДД, рођеног ...1996. године, и кћерку ЂЂ, рођену ...1998. године. Тужиоци су родитељи ГГ. ВВ и ГГ су почетком 2010. године отишли на рад у Републику ..., а малолетну децу су оставили тужиоцима на чување. Тужиоци су издржавали малолетну децу, а родитељи нису давали новац за издржавање иако су остваривали зараду од око 1.700,00 евра месечно. У априлу 2011. године заједница живота између ВВ и ГГ је престала, а ГГ се вратио у Републику Србију. Након повратка ГГ је живео са децом у ...

Пресудом Основног суда у Неготину П2 451/11 од 06.09.2013. године малолетни ДД и ЂЂ поверени су ГГ ради вршења родитељског права, ВВ је обавезана да доприноси дечијем издржавању за мал. ДД у износу од 14.000,00 динара и за мал. ЂЂ у износу од 12.000,00 динара месечно, почев од 06.09.2013. године док за то постоје законски услови.

На основу налаза и мишљења вештака утврђено је да је за дечије издржавање у периоду од 01.01.2010. године до 31.12.2014. године за свако дете потребан износ од 982.758,40 динара, односно да обавеза сваког од родитеља износи 491.379,20 динара за свако дете. Месечни износи издржавања утврђени су на основу износа месечне накнаде коју остварује хранитељ.

Према становишту другостепеног суда, тужбени захтев је усвојен у укупном износу од 155.787,06 динара за период од 16. јула 2010. године до марта 2011. године на основу члана 165. става 2. ПЗ. За период пре 16. јула 2010. године потраживање тужилаца је застарело на основу члана 372. става 1. ЗОО, а за период од априла 2011. године до децембра 2013. године је неосновано јер је ГГ наставио да издржава децу.

Тужиоци имају право на регрес за дато издржавање на основу члана 165. става 2. ПЗ јер нису испуњени услови из члана 154. става 2. ПЗ за установљавање обавезе тужилаца за давање дечијег издржавања. Тужена и отац деце ГГ су имали довољно средстава за живот јер су у Републици ... остваривали приходе, па није наступила правна обавеза тужилаца, као бабе и деде, да издржавају малолетну децу. Стога нису основани ревизијски наводи којима се истиче да тужиоци, сходно члану 213. ЗОО, немају право на регресно потраживање. Како је утврђено да су тужиоци издржавали малолетну децу и да су родитељи деце имали довољно средстава за дечије издржавање, побијаном пресудом је делимично усвојен тужбени захтев за исплату на име регреса за период од 16. јула 2010. године до марта 2011. године. Другостепени суд је одлучујући о приговору застарелости погрешно применио члан 372. става 1. ЗОО. Како тужиоци не остварују право на регрес на основу института законске суброгације, не примењује се члан 372. став 1. ЗОО. Право тужилаца на регрес установљено је чланом 165. ставом 1. ПЗ, па како није одређен рок застарелости, примењује се општи рок застарелости од 10 година из члана 371. ЗОО. Наведена погрешна примена материјалног права, сходно члану 395. у вези члана 419. ЗПП, не утиче на одлуку Врховног касационог суда јер тужиоци нису изјављивали правне лекове. Имајући у виду да су тужиоци исплату регреса захтевали за сваки месец појединачно, законска затезна камата је досуђена, на основу правилне примене члана 277. става 1. ЗОО, од доспелости сваког појединачног износа до исплате.

Сходно наведеном, Врховни касациони суд је, применом члана 414. става 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић