Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 1028/20 од 01.10.2020. године, ставом првим изреке, одбијене су као неосноване жалбе тужиље и тужене и првостепена пресуда која је исправљена решењем истог суда потврђена у ставу првом, другом, трећем и четвртом изреке. Ставом другим изреке, укинуто је решење из става петог исте пресуде и предмет у том делу враћен првостепеном суду на поновни поступак. Ставом трећим изреке, одбачена је као недозвољена жалба тужене на одлуке из става четвртог, петог и шестог изреке првостепене пресуде.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, ревизију је благовремено изјавила тужена због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11...55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужене није основана.

Тужиља је поднела одговор на ревизију тужене.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, дана 18.03.2015. године приликом подношења захтева за одобравање динарског рефинансирајућег кредита, службеник тужене је од тужиље, као особе са визуелним хендикепом, како би ушла у процедуру за одобравање кредита, захтевао да именује пуномоћника који ће уместо ње потписати уговор, иако је тужиља предочила да се у свакодневном правном промету потписивала факсимилом. Истог дана приликом отварања текућег рачуна тужиљи је допуштено да користи факсимил, али је морала да обезбеди присуство два сведока. Такође, службеници банке су се све време обраћали пуномоћнику тужиље, а не њој директно као странци са којом закључују уговор. Дана 03.08.2015. године тужиља се обратила туженој ради подношења захтева за одобравање дозвољеног прекорачења на текућем рачуну, свој идентитет је доказала показивањем личне карте и обавестила службенике о визуелном хендикепу и тражила потписивање факсимилом што банка опет није прихватила, већ је од тужиље тражила да именује пуномоћника судским овереним пуномоћјем. Тужиља је сачинила опште пуномоћје и потпис је оверила у суду, али банка није прихватила такво пуномоћје, већ је тужиља морала да овери специјално пуномоћје садржине које је сачинила тужена на свом формулару. Тужиљи нису предочени акти којима су предвиђене процедуре банке на које су се службеници позивали када су постављали додатне формалне услове за закључење наведених уговора, иако их је тужиља тражила.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су усвојили тужбени захтев тужиље и утврдили да је тужена поступањем својих запослених ставила тужиљу у неравноправан положај у односу на друге кориснике услуга тужене, односно да је тужена дискриминаторски поступала према тужиљи по основу визуелног хендикепа тужиље, а без објективних и разумних разлога. Тужена је својим поступањем ускратила право тужиљи да лично иступа у склапању уговора и наметнула јој обавезу да више пута иде у суд и да се излаже трошковима судске овере пуномоћја и тиме јој знатно отежа приступ услугама и производима тужене. Према ставу нижестепених судова тужена је поступала супротно одредби члана 13. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, када је тужиљи, као особи са визуелних хендикепом, финансијске услуге пружила по другачијим и неповољнијим условима од оних под којима исте пружа другим корисницима. Такође, тужена је наметнула обавезу тужиљи да поднесе специјално судски оверено пуномоћје с обзиром на тужиљино лично својство, што од других корисника услуга не тражи и на тај начин је поступила супротно члану 17. став 1. Закона о забрани дискриминације. Из наведених разлога нижестепени судови су утврдили да је тужена у више наврата дискриминисла по основу визуелног хендикепа тужиљу, те јој због повреде права личности досудили новчану накнаду, применом одредбе члана 200. став 1. Закона о облигационим односима.

По оцени Врховног касационог суда правилно је у побијаној одлуци примењено материјално право.

Заштита од дискриминације представља право личности загарантовано Уставом РС (члан 21) и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода (члан 1. Протокола 12. уз Европску конвенцију), а од 07.04.2009. године и Законом о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/2009). У смислу члана члана 2 тачка 1. Закона о забрани дискриминације, дискриминација и дискриминатарско поступање представља свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лице или групе, на отворен или прикривен начин, а који се заснива претпостављеним личним својствима на било ком основу (раси, држављанству, националној или верској припадности, језику, политичким убеђењима, полу, ...). Одредбом члана 5. истог закона, прописано је да су облици дискриминације непосредна и посредна дискриминација, а одредбе чл. 6. и 7. истог закона, дефинишу непосредну и посредну дискриминацију као стављање лица (или групе лица) у неповољнији положај због његовог (односно њиховог) личног својства, што се може чинити на различите начине – актом, радњом или пропуштањем. Одредбом члана 17. став 1. истог закона прописано је да дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица.

Одредбом члана 6. став 1. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом је прописано да су облици дискриминације непосредна и посредна дискриминација, као и повреда начела једнаких права и обавеза. Ставом 2. истог члана прописано је да непосредна дискриминација постоји ако се лица или група у истој или сличној ситуацији било којим актом или радњом стављају или су стављени у неповољнији положај или би могли бити стављени у неповољнији положај због његове, односно њихове инвалидности. Ставом 3. истог члана прописано је да посебна дискриминација постоји ако се дискриминисани због његове инвалидности, ставља у неповољнији положај доношењем акта или предузимањем радње која је привидно заснована на начелу једнакости и недискриминацији, осим ако је тај акт или радња оправдана законитим циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна. Одредбом члана 13. став 1. истог закона, забрањена је дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама, ставом 2. истог члана прописано је да под услугом у смислу тог закона сматра се свака услуга коју, уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања, док је ставом 5. тачка 2. истог члана, прописано да дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга нарочито обухвата пружање услуга особи са инвалидитетом под другачијим или неповољнијим условима од оних под којима се услуга пружа другим корисницима, осим ако би пружање услуге по редовним условима угрозило живот и здравље особе са инвалидитетом или другог лица.

Одредбом члана 5. Закона о заштити корисника финансијских услуга (који је важио у време спорних радњи), кориснику услуге је признато право на заштиту од дискриминације и равноправан однос са даваоцем финансијске услуге.

У смислу наведених одредби произлази да је за утврђење дискриминације, односно дискриминаторског поступања потребно да је у односу на лице које тражи заштиту неоправдано прављена разлика везано за неко лично својство дискриминисаног лица, те уколико се лице које тражи судску заштиту нашло у таквој ситуцији, дискриминација постоји, па самим тим и повреде права личности дискриминаторским поступањем. У конкретном случају, а супротно наводима ревизије, тужиља је учинила вероватном своју тврдњу да је од стране тужене претрпела дискриминацију, у погледу услова за закључење уговора и пружања услуга под другачијим и неповољнијим условима него остали корисници услуга ове установе, а све с обзиром на своје лично својство и с обзиром на свој хендикеп. Тужиља је доказала да је тужена у оквиру своје делатности, а приликом закључења уговора и отварања рачуна од тужиље тражила испуњење услова (присуство пуномоћника, који ће уместо ње да потпише уговор, иако је тужиља писмена, присуство два сведока, специјално оверено пуномоћје), који нису тражени од других лица, нити је за своје поступање пружила тужиљи разумно оправдање, док тужена није пружила доказе на основу којих аката и из којих разлога су у спорним приликама службеници банке од тужиље захтевали испуњење наведених услова. Такође, правилно су судови закључили да одбијање тужене банке да дозволи тужиљи да се потпише факсимилом и захтевање да именује пуномоћника који ће то учинити уместо ње, доводи до неоправданих последица за особе које немају други начин да се потпишу осим употребом факсимила, а писмене су. На овај начин тужена је поступила и у потпуности онемогућила тужиљу да оствари права која су условљена потписом, а што је довело до неједнаког третмана тужиље као особе са инвалидитетом која не може да се својеручно потпише у односу на особе које су у стању да на исправу ставе свој потпис.

Осталим наводима ревизије не доводи се у питање правилност побијане одлуке, јер се понављају жалбени разлози, које је другостепени суд правилно ценио, па је на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке. Применом члана 165. ЗПП одбијени су захтеви за накнаду ревизијских трошкова.

Председник већа-судија

Јасминка Станојевић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић