Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. Законика о кривичном поступку, те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештења Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажна решења против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је, по оцени навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Бранилац окривљеног иако не нумерише, у поднетом захтеву за заштиту законитости указује на повреду кривичног закона из члана 441. став 4. ЗКП, наводима да је окривљени АА имао несумњиве трошкове поводом ангажовања браниоца – адвоката, ради заштите својих интереса у кривичном поступку који је вођен против њега у тужилаштву по кривичним пријавама оштећеног. Тужилаштво и суд су погрешно применили одредбе ЗКП о трошковима поступка на име ангажовања браниоца, јер су се неправилно позвали на одредбе члана 284. став 3. ЗКП, којима је прописана законска могућност тужилаштва да одбаци кривичну пријаву из разлога што је окривљени надокнадио штету према оштећеном. По ставу одбране, поступак је вођен, трошкови су настали, те би по окончању поступка у корист окривљеног (одбачена кривична пријава) морала постојати и обавеза тужилаштва да му трошкове надокнади.

Изнети наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног се, по оцени Врховног касационог суда, не могу прихватити као основани.

Из списа предмета произилази да је пред Јавним тужиоцем Другог основног јавног тужилаштва у Београду вођен поступак против окривљеног АА, по основу кривичних пријава „ЕПС Дистрибуција“ д.о.о. Београд Ев.бр. 1618/20 од 04.09.2020. године и Ев.бр. 2147/20 од 12.01.2021. године, због једног продуженог кривичног дела крађа из члана 203. став 1. у вези члана 61. КЗ, а за које кривично дело (члан 203. КЗ) је запрећена казна затвора до три године. Такође, из списа предмета произилази да је Основни јавни тужилац Другог основног јавног тужилаштва у Београду решењем КТ. бр. 446/21 од 17.05.2021. године одбацио предметне кривичне пријаве, на основу члана 284. став 3. ЗКП, јер је осумњичени АА, услед стварног кајања у потпуности надокнадио штету.

Одредбом члана 284. став 3. Законика о кривичном поступку прописано је да у случају кривичних дела за које је прописана казна затвора до три године, јавни тужилац може одбацити кривичну пријаву ако је осумњичени, услед стварног кајања, спречио наступање штете или је штету у потпуности већ надокнадио, а јавни тужилац, према околностима случаја оцени да изрицање кривичне санкције не би било правично. У овом случају одредба члана 51. став 2. овог Законика неће се примењивати.

По ставу Врховног касационог суда, одбачај кривичне пријаве на основу члана 284. став 3. ЗКП, представља одступање од начела легалитета кривичног гоњења. Наиме, реч је о примени супротног начела - начела опортунитета, којим је јавном тужиоцу уместо обавезе кривичног гоњења сваког учиниоца кривичног дела које се гони по службеној дужности остављена могућност процене оправданости кривичног гоњења. И овде, као и код института одлагања кривичног гоњења (члан 283.КЗ) законодавац је пошао од идеје, сагласно којој, нарочито када је реч о лакшим кривичним делима, кривично гоњење није увек нужно. Објективни услов, који мора бити испуњен за примену члана 284. став 3. ЗКП, јесте да је реч о кривичном делу за које је запрећена казна до три године затвора. Поред овог услова, нужно је да је осумњичени услед стварног кајања спречио наступање кривичног дела или је, уколико је до извршења дела дошло, штету у потпуности надокнадио. На крају, јавни тужилац мора закључити и да изрицање санкција у конкретном случају не би било правично. Наведена погодност, прописана одредбом члана 284. став 3. ЗКП не може се проширити и на додатну погодност у погледу права на накнаду трошкова кривичног поступка.

Дакле, пошто одбачај кривичне пријаве по овом основу (члан 284. став 3. ЗКП) представља изузетак од начела легалитета,из напред изнетих разлога, то се, по налажењу Врховног касационог суда, такав одбачај не може изједначити са обуставом кривичног поступка до које је дошло применом начела легалитета из чланова 20, 308, 338. и 352. ЗКП. Стога, у погледу права на накнаду трошкова поступка, у овом случају, нема услова за примену одредбе члана 265. став 1. ЗКП.

Са изнетих разлога, налазећи да побијаним решењима није учињена повреда закона из члана 441. став 4. ЗКП, на коју се неосновано указује захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног АА – адвоката Драгана Ђокића, то је Врховни касациони суд на основу члана 491. став 1. ЗКП наведени захтев браниоца окривљеног одбио као неоснован.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Председник већа-судија

Ирина Ристић, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Бата Цветковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић