Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 310/21 од 27.04.2021. године, ставом првим изреке одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена првостепена пресуда у ставу четвртом изреке. Ставом другим изреке преиначена је првостепена пресуда у ставовима трећем и шестом изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца да му тужена исплати неисплаћене накнаде за обављање функције члана и председника Комисије за ... СО Горњи Милановац у периоду јуни 2009. године – фебруар 2012. године у месечним износима наведеним изреком са законском затезном каматом од доспелости сваког износа до исплате. Тужена је обавезана да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 159.345,00 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате.

Против другостепене пресуде, тужилац је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 408. и 403. став 2. тачка 2. важећег Закона о парничном поступку – ЗПП и утврдио да је ревизија тужиоца основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је на изборима одржаним 11.05.2008. године изабран за одборника СО Горњи Милановац и шефа одборничке групе „ББ“. На седници СО Горњи Милановац од 30.05.2008. године тужилац изабран за ... СО Горњи Милановац, о чему је донето одговарајуће решење, а решењем Комисије за кадровска, административна и мандатно-имунитетска питања тужене од 25.07.2008. године утврђена му је месечна награда за обављање функције ... Скупштине општине у износу од 30% плате коју би примао да је на сталном раду за фунцију коју обавља. На седници Скупштине општине тужене од 21.07.2008. године тужилац је именован за председника Комисије за ..., о чему је донето одговарајуће решење, а решењем председника општине одређена му је накнада за рад у износу од 25% износа од републичке просечне нето зараде према подацима за последњи месец објављеним у Службеном гласнику РС, уколико је одржано до две седнице комисије у месецу на који се односи накнада, а 35% износа републичког просека за трећу и наредне седнице комисије у месецу на који се односи накнада. Наведене накнаде и паушал су исплаћивани на благајни тужене, а благајнику је тужилац усмено изјавио да одбија да прими накнаду, након што га је благајник обавестио да је у обавези да фонду ПИО достави податке о исплаћеним накнадама које се односе на тужиоца, који је у спорном периоду примао инвалидску пензију. Висина потраживања тужиоца утврђена је на основу налаза и мишљења вештака економске струке.

Код овако утврђеног чињеничног стања, другостепеном пресудом је преиначена првостепена пресуда у побијаном делу и одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца да му тужена исплати неисплаћене накнаде за обављање функције члана и председника Комисије за .... Скупштине општине тужене за период јун 2009. године – фебруар 2012. године. По наводима другостепеног суда, тадашња благајница тужене, саслушана у својству сведока, потврдила је да је на решењу којим је тужилац именован за председника комисије за ... писмено констатовала, на основу усмене изјаве тужиоца, да он одбија да прими накнаду. Тужилац се није писаним путем обраћао туженој ради исплате признате накнаде за обављање послова председника Комисије за ..., из чега по оцени другостепеног суда произилази да је тужилац својим понашањем у конкретној ситуацији отпустио дуг тужене на име накнаде за обављање послова члана и председника комисије за ..., у смислу одредбе члана 344. Закона о облигационим односима, па му не припада тражена накнада.

По оцени Врховног касационог суда, основано се ревизијом тужиоца указује да је у побијаном делу другостепене пресуде погрешно примењено материјално право.

Наиме, тужилац је накнаду за обављање функције члана и председника Комисије за ... тужене примао по основу решења тужене од 21.07.2008. године. По оцени Врховног касационог суда, усменом изјавом тужиоца датом благајнику тужене није могло доћи до отпуста дуга у конкретном случају, у смислу члана 344. став 1. ЗОО, по коме обавеза престаје кад поверилац изјави дужнику да неће тражити њено испуњење и дужник се са тим сагласи. Благајник тужене не може се сматрати овлашћеним лицем коме поверилац може извршити отпуштање дуга у смислу наведене законске одредбе, па је, да би престала обавеза тужене по том основу, било потребно да надлежни орган тужене донесе решење о обустави исплате спорне накнаде. Будући да тужена није донела такво решење, то је правилан закључак првостепеног суда да је у обавези да тужиоцу исплати тражену накнаду за период од јуна 2009. године до фебруара 2012. године, са припадајућом законском затезном каматом од доспелости сваког појединачног месечног износа. Зато је другостепена пресуда у побијаном делу преиначена, одбијена жалба тужене и потврђена првостепена пресуда.

Тужиоцу су досуђени трошкови ревизијског поступка и то за састав ревизије 36.000,00 динара, судску таксу на ревизију у износу од 25.444,00 динара и на ревизијску одлуку 38.166,00 динара у складу са важећом Адвокатском тарифом и Таксеном тарифом из Закона о судским таксама.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 416. став 1. ЗПП.

Председник већа – судија

Јасмина Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић