Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, позивајући се и на одредбу члана 404. ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде на основу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да је ревизија тужиље основана.

Доношењем побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Међутим, доношењем побијане пресуде, погрешно је примењено материјално право на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, што је исходовало преиначењем другостепене пресуде.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је ... 1970. године у породилишту Опште болнице у Ваљеву у 22:05 часова родила живо женско дете. У изводу из матичне књиге рођених, за матично подручје Ваљево, под текућим бројем ... за 1970. годину, који је издат 03.07.2019. године, евидентирани су подаци о рођењу детета женског пола, дана .... 1970. године, презиме ..., од оца ББ и мајке АА, обоје из ..., уз забелешку да је дете умрло ... 1970. године. У порођајном протоколу породилишта Опште болнице у Ваљеву из 1970. године бр. .., евидентиран је порођај АА. Наведено је да је то прва трудноћа по реду, да је рођено живо женско дете, тежине 3.200 килограма, дужине 51 цм и евидентирана је смрт детета ... 1970 године у 10,00 часова. Из извода из матичне књиге умрлих, за матично подручје Ваљево ... за 1970. годину, који је издат 03.07.2019. године, уписана је чињеница смрти ... 1970. године, особа без имена, женског пола, презиме ..., која је рођена ... 1970. године, од оца ББ и мајке АА. Дете је тужиљи доношено на дојење три – четири пута дневно, а трећега дана ујутру тужиљи је речено да дете има упалу плућа и да није добро. Исте вечери је тужиљи саопштено да је дете умрло. Када је затражила да га види, медицинско особље је рекло да то није могуће, јер болница одмах одлаже умрле бебе. Замолила је медицинско особље да преузме тело детета, ради сахране по локалном обичају у селу, али јој је речено да болнице сахрањују умрле бебе на ваљевском гробљу. Приликом изласка из болнице није добила никакву потврду о смрти детета, као ни потврду о узроку смрти, већ само отпусну листу и истовремено је обавештена да се обдукција не ради. Из дописа ЈКП „Видрак“ Ваљево 26.06.2019. године произилази да ЈКП нема податак да је Општа болница Ваљево доставила тело умрлог новорођенчета рођеног 1970. године, ради сахране, те да на Новом гробљу у Ваљеву није постојао део посебно одређен за сахране новорођенчади и нису добијани подаци о именима родитеља.

При овако утврђеном чињеничном стању, првостепени суд је усвојио тужбени захтев, налазећи да тужиља има право на накнаду нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова, због повреде права на поштовање породичног живота. Закључио је да одговорност тужене за насталу штету произилази из њеног недозвољеног чињења у погледу обавезе да као држава обезбеди остварење права тужиљи на поштовање породичног живота зајамчено чланом 8. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода.

Другостепени суд није прихватио овакво правну аргументацију првостепеног суда, налазећи да у конкретном случају Република Србија није одговорна за насталу штету, јер није доказано да постоји поступање државног органа које би се окарактерисало као неправилно и незаконито. Из изведених доказа не произлази да се тужиља обраћала органима тужене ради разјашњења околности везане за смрт новорођенчета, нити да су органи тужене тим поводом на било који начин неправилно, или незаконито поступили и тиме повредили тужиљино право на поштовање породичног живота, па због тога нема основ за примену одредбе члана 172. Закона о облигационим односима.

По оцени Врховног касационог суда, овакав став другостепеног суда се не може прихватити као правилан. Изведени докази указују на околност да се тужиља управо обраћала болничком особљу ради разјашњења околности везаних за наводну смрт новорођенчета, али је добијала одговоре који су у најмању руку нејасни. Тужена болница у Ваљеву, није поступала у складу са прописима везано за околност смрти новорођеног детета. Правило је да се дете мора предати родитељима, ради сахране. Ниједним прописом није предвиђено да родитељ нема право на преузимања тела детета у случају смрти истог, па је очигледно да је на овакав начин понашање медицинског особља болнице у Ваљеву тужиљи повређено право на поштовање породичног живота. Изведени докази указују на чињеницу да није јасно да ли се ради о детету које је умрло или не и због тога тужиља трпи душевне болове који се огледају у незнању о судбини њеног прворођеног детета.

Тужена је својим неделотворним понашањем узроковала ситуацију да је тужиљи повређено право на поштовање породичног живота зајамчено чланом 8. Европске конвенције. Правилно се првостепени суд позива на одредбу члана 18. став 2. Устава Републике Србије који прописује да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење. Права загарантована Уставом и Европском конвенцијом била би без значаја уколико не би производила обавезу ангажовања државе у погледу стварања услова који одговарају правилном отвореном и демократском друштву, тиме и заштити прокламованих права. У конкретном случају, Република Србија није адекватно одговорила на захтеве тужиље и других лица у ситуацијама познатих у јавности окарактерисаних као „случај нестанак беба“, а који захтеви представљају оправдано очекивање родитеља да буду информисани о судбини своје деце и да у зависности од исхода остваре своја права из корпуса права на поштовање породичног живота. Из расположивих докумената произлази рационалан закључак да се не може утврдити да ли је дете живо или није живо, јер су доступни подаци противречни. Тужена Република Србија није предузела адекватне мере које би довеле до разјашњења спорних околности у погледу судбине детета тужиље, па стога и тужиља има право на правично новчано обештећење. Правилно закључује суд да суштина душевних болова тужиље се састоји у незнању судбине њеног прворођеног детета. Тужена Република Србија има позитивну обавезу да омогућава остваривање људских права загрантованих Уставом и Европском конвенцијом о заштити људских права. У овом случају тужена је занемарила обавезу да утврди каква је судбина несталог детета. Тужена није адекватно одговорила на захтев тужиље да буде информисана о судбини свога детета и захтев да јој се преда тело детета. Сходно томе, правилно закључује првостепени суд да тужиља због тога трпи душевне болове и да сходно члану 200. Закона о облигационим односима има право на накнаду нематеријалне штете, коју је првостепени суд правилно определио у досуђеном износу.

На основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке пресуде. Одлука о трошковима ревизијског поступка донета је на основу чл. 153, 154. и 165. став 2. ЗПП. Досуђени износ се односи на трошкове и то: за сатав ревизије 33.000,00 динара, на име таксе за ревизију 150.000,00 динара и на име таксе за одлуку по ревизији 150.000,00 динара, укупно 333.000,00 динара, а све према важећој АТ и ТТ.

Председник већа - судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић