Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду, у смислу одредбе члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, решењем Министарства правде – Управе за извршење затворских санкција од 29.04.2008. године тужиља је била запослена у привременим институцијама Косова и Метохије, у Казнено-поправном дому у ..., па је преузета у Управу за извршење затворских санкција почев од 15.05.2018. године и остварује плату према дотадашњем решењу у висини од 16.000,00 динара. Закључком Владе РС 05 број 112-1619/2008-2 од 17.04.2008. године утврђено је да се положај лица која су била запослена у привременим институцијама Косова и Метохије, уподобљава положају државних службеника и намештеника који су радили у органима који су укинути, а чији делокруг је преузео други орган. Они имају право да буду преузети у орган Републике Србије који је преузео делокруг, ако претходно органу Републике Србије у који се преузимају доставе писмени доказ о томе да им је престао рад у привременим институцијама на Косову и Метохији. Висина просечне зараде без пореза и доприноса по запосленом у Републици Србији за месец децембар 2017. године износила је 54.344,00 динара. Тужиља је на дан 15.05.2018. године навршила 10 година непрекидног рада у органу државне управе и тиме је остварила прво на јубиларну награду.

Првостепени суд је закључио да тужиља има право на јубиларну награду јер jе остварила 10 година непрекидног рада код туженог. То што је тужиља преузета, а није распоређена од стране тужене је без утицаја на право тужиље на исплату тражене јубиларне награде, јер је у питању пропуст послодавца који за све време трајања радног односа одређује право тужиље на распоређивање на друго радно место које одговара стручној спреми, односно право на утврђивање статуса нераспоређености. Стога је тужбени захтев усвојио за износ од 54.344,00 динара са законскм затезнм каматом од 14.06.2018. године, сходно члану 277. ЗОО, а одбио тужбени захтев за исплату законске затезне камате за период од 15.05.2018. до 14.06.2018. године, као неоснован.

Другостепени суд није прихватио правно схватање првостепеног суда, налазећи да тужиља, иако је преузета од стране привремених косовских институција у радни однос, не значи да има право на јубиларну награду из разлога што није радила тј. није долазила на посао и није обављала фактички рад код послодавца. Досуђивање јубиларне награде, у ситуацији када је тужиља била нераспоређена и није радила, било би у супротности са природом јубиларне награде и правом на њену исплату, због чега је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев као неоснован.

По оцени Врховног касационог суда, становиште другостепеног суда је правилно.

Одредбом члана 120. став 2. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05... 95/18) прописано је да општим актом, односно уговором о раду може да се утврди право на јубиларну награду и солидарну помоћ.

Посебан колективни уговор за државне органе („Службени гласник РС“, број 25/15... 34/18) у одредби члана 44. став 2. прописује да запослени остварује право на јубиларну награду за навршених 10, 20, 30, 35 и 40 година рада проведених у радном односу у државном органу, органу територијалне аутономије, односно јединице локалне самоуправе, без обзира на то у ком органу је запослени остварио право из радног односа. Код утврђивања права на јубиларну награду рачунају се и године рада код послодавца од кога је надлежни орган преузео надлежност, послове и запослене.

У конкретном случају, тужиља је преузета из привремених институција Косова и Метохије у Управу за извршење кривичних санкција, али је остала нераспоређена, јер не постоји радно место на коме је могла да обавља своје задатке. У ситуацији када тужиља није радно ангажована, следи да нема право на јубиларну награду, пошто Посебан колективни уговор за државне органе то право предвиђа за године рада проведене у радном односу у државном органу, а тужиља од дана преузимања 15.05.2018. године није радила. На основу Закључка Владе тужиља је формално у радном односу код тужене са фиксним износом плате и не остварује рад, нити јој се обрачунава минули рад.

Неосновани су наводи ревизије тужиље да јој право на јубиларну награду припада као лицу које је у радном односу код послодавца, јер услов за исплату јубиларне награде није распоређеност на рад запосленог. Супротно тим наводима ревизије одредба члана 44. став 1. Посебног колективног уговора за државне органе („Службени гласник РС“, број 25/15... 34/18) јасно и недвосмислено прописује право запосленог на јубиларну новчану награду у висини месечне просечне зараде, без пореза и доприноса по запосленом у Републици Србији према објављеном податку органа надлежног за послове статистике за последњи месец у претходној календарској години у односу на календарску годину у којој се јубиларна награда остварује, тако да се исплаћује, под тачком 1) за 10 година рада у радном односу у висини месечне просечне зараде без пореза и доприноса. Није довољно да запослени буде у радном односу код послодавца, јер би се у тој случају право на исплату јубиларне новчане награде везивало само за радни однос, пошто је поред радног односа потребно, односно законом прописано да запослени и ради, што овде није случај, јер тужиља не ради. Преузимање по основу Закључка Владе не подразумева остваривање свих права из радног односа што је јасно из садржаја Закључка којим је одређен само фиксни износ плате тужиљи, без обрачунавања минулог рада. С тим у вези ревидент неосновано указује на погрешну примену материјалног права.

Са изнетих разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић