Тужилац је благовремено изјавио ревизију против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу у ком је одлучено о његовој жалби, због погрешне примене материјалног права, с позивом на одредбу члана 404. ЗПП.

По оцени Врховног касационог суда, у овом спору постоји потреба за одлучивањем о ревизији предвиђеној наведеном одредбом (посебна ревизија), с обзиром да је правни став изражен у побијаној одлуци, о праву тужиоца на накнаду трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада, супротан правном схватању израженој у правноснажним одлукама и одлукама Врховног касационог суда у предметима са чињеничним стањем и тужбеним захтевом као у овој правној ствари, на основу чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду применом члана 408. Закона о парничном поступку и оценио да је ревизија основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је почео да ради код тужене од децембра 2011. године, у Служби за обезбеђења Казнено-поправног завода у Београду на радном месту ... . У периоду од маја 2011. године до јула 2012. године био је упућен на рад у Казнено поправни завод у .. . Тужена није исплатила тужиоцу трошкове превоза за долазак и за одлазак са рада за међуградски превоз на релацији ... - ... - ... за период од маја 2011. године до јула 2012. године, као ни за међуградски превоз на релацији ... - ... - ... за период од августа 2012. године закључно са мартом 2015. године. Тужилац није доставио доказ да се писменим путем обраћао надлежном функционеру ради остваривања права на накнаду трошкова превоза, нити да је у вези остваривања права на трошкове превоза због ћутања управе покренуо управни спор и да је тужена донела решење којим му признаје право на ове трошкове. Налазом и мишљењем судског вештака економско-финансијске струке утврђена је висина неисплаћених трошкова превоза за тужиоца у периоду од јуна 2011. године закључно са децембром 2014. године.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили захтев тужиоца, уз закључак да тужилац право на накнаду трошкова превоза остварује у складу са чланом 140. - 143 Закона о државним службеницима – писаним захтевом који се подноси функционеру који руководи државним органом, а о том захтеву одлучује се решењем. С обзиром да тужилац није доставио доказ да се писменим путем обраћао надлежном функционеру захтевом за исплату предметних трошкова, нити је због евентуалног „ћутања администрације“ покренуо управни спор, не може са успехом тражити по том основу накнаду штете због незаконитог и неправилног рада органа тужене, у смислу члана 172. Закона о облигационим односима.

Врховни касациони суд налази да је нижестепеним одлукама, у означеном делу, погрешно примењено материјално право, због чега је чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Чланом 118. став1. тачка 1. Закона о раду "Службени гласник РС", бр. 24/05, ... 75/14) прописано је да запослени има право на накнаду трошкова превоза за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз.

Чланом 13. Закона о државним службеницима („Сл. гласник РС“, бр. 79/05) прописано је да државни службеник има право на плату, накнаду и друга примања према закону којим се уређују плате у државним органима.

Чланом 37. став 1. Закона о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06), прописано је да државни службеник има право на накнаду трошкова за долазак на рад и одлазак са рада, за време које је провео на службеном путу у земљи и иностранству, за смештај и исхрану док ради и борави на терену и на накнаду трошкова који су изазвани привременим или трајним премештајем у друго место рада, док је ставом 2. истог члана прописано да услови за накнаду трошкова, њихова висина и начин на који се остварују прописују се Уредбом Владе.

Чланом 2. став 1. тачка 1. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника („Сл. гласник РС“, бр. 98/07), прописано је да се државном службенику и намештенику надокнађују трошкови превоза за долазак на рад и одлазак са рада, док је висина трошкова регулисана одредбом члана 3. Уредбе, тако што је одређено да се државном службенику и намештенику надокнађују трошкови превоза за долазак на рад и одлазак са рада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају.

По налажењу Врховног касационог суда, погрешан је закључак нижестепених судова да тужилац нема право на накнаду трошкова превоза зато што је морао да подноси писмени захтев за накнаду, јер о правима и дужностима државних службеника одлучује руководилац, решењем у смислу члана 140. став 1. Закона о државним службеницима. Супротно овом схватању, Врховни касациони суд је оценио да право на исплату трошкова превоза није условљено ни подношењем захтева нити доказивањем да је запослени стварно сносио ове трошкове. Ово право запослених засновано је на цитираној одредби члана 37. Закона о платама државних службеника и намештеника и члана 3. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника. Наведеним законским прописима тужиоцу је, као државном службенику запосленом код тужене, признато право на накнаду трошкова за долазак на рад и одлазак са рада, чији је смисао да се обезбеди присуство запосленог на раду, при чему наведено право није условљено ни подношењем захтева, нити доказивањем да је запослени стварно подносио трошкове. Због тога, тужена је у обавези да тужиоцу у плати трошкове међуградског превоза које је имао за долазак на рад из места где има пребивалиште, на основу члана 154. став 1. и 172. став 1. Закона о облигационим односима.

Имајући у виду да због погрешне примене материјалног права нижестепени судови нису ценили правилност обрачуна и висине тражених накнада трошкова у утуженом периоду, због чега је чињенично стање остало непотпуно утврђено, Врховни касациони суд је на основу члана 416. став 2. ЗПП укинуо нижестепене пресуде и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.

Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка јер зависи од његовог исхода, у смислу одредбе члана 163. став 4. ЗПП.

У поновном поступку првостепени суд ће утврдити чињенично стање имајући у виду примедбе из овог решења, а потом донети правилну и закониту одлуку.

Из наведених разлога, одлучено је као у другом ставу изреке.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић