Одредбом члана 29. став 1. Закона о уређењу судова прописано је да Управни суд суди у управним споровима.

Одредбама члана 3. Закона о управним споровима (''Службени гласник РС'' број 111/09) прописано је: да у управном спору суд одлучује о законитости коначних управних аката, осим оних у погледу којих је предвиђена другачија судска заштита (став 1); да у управном спору суд одлучује и о законитости коначних појединачних аката којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу, у погледу којих у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (став 2); да суд у управном спору одлучује и о законитости других коначних појединачних аката када је то законом предвиђено (став 3). Одредбом члана 4. истог закона прописано је да управни акт, у смислу овог закона, јесте појединачни правни акт којим надлежни орган, непосредном применом прописа, решава о одређеном праву или обавези физичког или правног лица, односно друге странке у управној ствари. Одредбом члана 5. Закона о управним споровима прописано је да управна ствар, у смислу овог закона, јесте појединачна неспорна ситуација од јавног интереса у којој непосредно из правних прописа произилази потреба да се будуће понашање странке ауторитативно правно одреди.

Одредбом члана 4. став 3. Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр. 79/05... 99/14, 157/20) прописано је да се на права и дужности намештеника примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор, ако овим или посебним законом није друкчије одређено.

Одредбама члана 171. истог закона, прописано је: да намештеник заснива радни однос уговором о раду (став 1); да уговор о раду обавезно садржи одредбу према којој послодавац може решењем да промени оне састојке уговора чију једнострану промену закон допушта (став 2); да о правима и дужностима намештеника решењем одлучује руководилац и државни службеник кога руководилац за то писмено овласти (став 3).

С обзиром на то да је предмет тужбеног захтева у овој правној ствари поништај решења Управе за заједничке послове републичких органа Републике Србије којим се решава о праву запосленог намештеника на коришћење слободних сати на основу оствареног прековременог рада, Врховни касациони суд налази да се оспореним решењем одлучује о правима из радног односа намештеника, те да оспорено решење није управни акт донет у управној ствари у смислу одредаба члана 3. став 1. и чл. 4. и 5. Закона о управним споровима, као ни појединачни акт из одредаба члана 3. ст. 2. и 3. истог закона, о чијој законитости се одлучује у управном спору.

Имајући у виду све наведено и да се у конкретном случају ради о спору из радног односа намештеника, за поступање по тужби у овој правној ствари надлежан је основни суд и то Први основни суд у Београду, на основу одредбе члана 22. став 3. Закона о уређењу судова и члана 3. став 1. тачка 4) Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС“ број 101/13).

Са изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 30. став 2. Закона о уређењу судова, решио као у диспозитиву овог решења.

РЕШЕНО У ВРХОВНОМ КАСАЦИОНОМ СУДУ

Записничар,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Председник већа – судија,

Мирела Костадиновић,с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Гордана Џакула,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић