Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20), Врховни касациони суд је оценио да је ревизија основана.

У конкретном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био запослен у трговинској радњи правног претходника туженог од 19.08.2014. до 14.02.2019. године у ком периоду је остваривао зараду у висини минималне зараде. Разлику између минималне зараде и износа исплаћених на име зараде, као и доприносе за пензијско и инвалидско осигурање тужени је уплатио тужиоцу пре подношења тужбе, с тим што Републичком фонду пензијског и инвалидског осигурања није доставио за тужиоца образац М4 за 2014, 2016. и 2017. годину. Првостепени суд је, након што 11.12.2020. године није дозволио преиначење тужбе од 08.05.2019. године учињено поднеском од 05.12.2019. године којим је захтевано обавезивање туженог на достављање обрасца М4 Републичком фонду пензијског и инвалидског осигурања, одлучио о тужбеном захтеву за исплату разлике између минималне и исплаћене зараде и за уплату доприноса за ПИО за период од 19.08.2014. до 31.12.2014. и од 01.01.2016. до 14.02.2019. године тако што је одбио тужбени захтев. Другостепени суд је потврдио првостепену одлуку у делу којим је одбијен тужбени захтев за исплату разлике између минималне и исплаћене зараде за наведни период, док је првостепену одлуку преиначио и обавезао туженог да у име и за рачун тужиоца уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за период од 19.08.2014. до 31.12.2014. и од 01.01.2016. до 31.12.2018. године према стопама утврђеним за најнижу основицу, у складу са прописима који буду важили на дан уплате, позивајући се на члан 51. став 8. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању и на члан 126. истог закона.

Врховни касациони суд налази да је другостепени суд неправилно применио материјално право, јер у ситуацији када је несумњиво утврђено да је тужени, пре подношења тужбе, уплатио све порезе и доприносе за тужиоца у утуженом периоду, о чему иначе Републички фонд пензијског и инвалидског осигурања по службеној дужности прикупља доказе у складу са самосталним чланом 48. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, број 73/2018), захтев тужиоца за уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за утужени период није основан, како је правилно закључио и првостепени суд, због чега је жалба тужиоца неоснована, те је морала бити одбијена. Из изложених разлога Врховни касациони суд је донео одлуку као у изреци, применом члана 416. став 1. ЗПП.

Одлука о трошковима целог поступка донета је с обзиром на успех туженог у спору, на основу чл. 165. став 1. у вези са чл. 153. став 1. и 154. ЗПП, Таксене и Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката. Досуђени износ од 90.350,00 динара се односи на издатке туженог у вези са заступањем од стране адвоката у износима од: 9.000,00 динара за састав одговора тужбу, по 18.000,00 динара за састав жалбе и ревизије, по 10.500,00 динара на заступање на три одржана рочишта и обавезом плаћања судских такси у износима од: 950,00 динара за одговор на тужбу, по 1.900,00 динара за жалбу и другостепену пресуду, 3.600,00 динара за ревизију и 5.700,00 динара за ревизијску одлуку.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић