Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 3374/2021
15.06.2023. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Бранке Дражић, Драгане Бољевић, Весне Станковић и Радославе Мађаров, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА из ..., коју заступа Драгана Милутиновић адвокат из ..., против туженог ЈКП „Медиана“ Ниш, кога заступа Драган Јовановић адвокат из ..., ради исплате, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2650/2021 од 22.07.2021. године, на седници одржаној 15.06.2023. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2650/2021 од 22.07.2021. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2650/2021 од 22.07.2021. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 2650/2021 од 22.07.2021. године одбијена је жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Нишу П1 1879/2018 од 28.01.2021. године којом је одбијен тужбени захтев за обавезивање туженог да исплати тужиљи, на име разлике између исплаћене и припадајуће зараде, основне и увећане зараде у периоду од 01.12.2012. до 31.12.2014. године, појединачне новчане износе са законском затезном каматом од дана доспелости сваког износа до исплате (став први изреке) и обавезана тужиља да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 64.500,00 динара са законском затезном каматом на износ од 61.500,00 динара од извршности пресуде до исплате (став други изреке).

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију на основу члана 404. Закона о парничном поступку - ЗПП (посебна ревизија) побијајући одлуку из свих законских разлога.

Предмет тражене правне заштите је накнада штете у висини између захтеване и исплаћене зараде, основне и увећане зараде за период од 01.02.2013. до 31.12.2014. године према Закону о раду, уговору о раду и колективном уговору туженог важећем у утуженом периоду. Пресуђењем у овој парници судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим у одлукама ревизијског суда донетим по тужбеним захтевима запослених за исплату зараде увећане у складу са колективним уговором у ситуацији када је повећање зараде ограничено посебним законом. Тужиља у ревизији не указује нити доставља другачије правноснажне судске одлуке, донете у споровима са чињеничним стањем као у овој правној ствари. Имајући у виду наведено, у конкретном случају не постоји потреба уједначавања судске праксе, нити разматрања правних питања од општег интереса или у интересу равноравности грађана, ни новог тумачења права, па је одлучено као у ставу првом изреке, у смислу члана 402. став 2. ЗПП.