Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 72/11 ... 18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се посбија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). У поступку поводом ревизије против решења, сходно се примењују одредбе овог закона о ревизији против пресуде, на основу одредбе члана 420. став 6. истог Закона.

По оцени Врховног касационог суда, у конкретном случају није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе као ни ново ту мечење права, па нису испуњени услови прописани одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку за одлучивање о посебној ревизији предлагача. Предмет тражене правне заштите је исплата предлагачу накнаде за експроприсану непокретност, а побијана одлука донета је применом одговарајућих одредби материјалног права. Одлука о висини накнаде за експроприсану непокретност зависи од чињеничног стања утврђеног у сваком конкретном случају а наводима ревизије предлагача се, уствари, оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, што није разлог за изјављивање посебне ревизије, на основу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Из тих разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу првом изреке донео применом одредбе члана 404. став 2. у вези члана 420. став 6. Закона о парничном поступку.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије, у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 420. став 6. Закона о парничном поступку и члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку („Службени гласник СРС“ број 25/82, 48/88, „Службени гласник Републике Србије“ број 46/95 ... 14/2022) и утврдио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 420. став 1. Закона о парничном поступку прописано је да странке могу да изјаве ревизију и против решења другостепеног суда којом је поступак правноснажно окончан, док је ставом 2. те одредбе Закона прописано да ревизија против решења из става 1. овог члана није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде.

У конкретном случају, побијаним решењем је правноснажно окончан парнични поступак у коме је одлучивано о имовинско-правној ствари (накнади за експроприсану непокретност) па је ревизија, на основу одредбе члана 27. став 3. Закона о ванпарничном поступку, дозвољена под условима под којима се по Закону о парничном поступку може изјавити ревизија у имовинско-правним споровима.

Одредбом члана 403. став 3. Закона о парничном поступку прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Предлог за одређивање накнаде за експроприсану непокретност поднет је 22.10.2020. године, а вредност предмета спора је 453.250,80 динара.

Имајући у виду да је ово ванпарнични поступак у коме је одлучено о имовинско-првној ствари у којој вредност предмета спора побијаног дела не прелази динаску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења предлога, следи да ревизија предлагача није дозвољена.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу другом изреке донео применом одредбе члана 413. у вези члана 420. став 6. Закона о парничном поступку и члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку.

Председник већа – судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић