Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 683/22 од 01.04.2022. године, ставом првим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу првом, другом и трећем,изреке тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца да се утврди право на исплату топлог оброка и регреса за период од фебруара 2016. године закључно са фебруаром 2018. године и обавеже тужени да тужиоцу за период од фебруара 2016. године закључно са фебруаром 2018. године накнади трошкове исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, са законском затезном каматом од дана доспелости сваког појединачног месечног износа до исплате. Ставом другим изреке преиначено је решење о парничним трошковима садржано у ставу четвртом изреке првостепене пресуде и одбијен захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка у износу од 142.420,00 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате, а обавезан тужилац да туженом накнади трошкове првоастепеног поступка у износу од 18.384,27 динара. Ставом трећим изреке обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове другостепеног поступка у износу од 24.512,36 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је изјавиo благовремену ревизију због битне повреде одредба парничног поступка, погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, с предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној по одредби чл. 404. Закона о парничном поступку.

Пошто је другостепени суд преиначио првостепену пресуду, то је ревизија дозвољена на основу чл. 403. ст. 2. тач. 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18) – у даљем тексту: ЗПП, па је одлучивање о посебној ревизији сувишно.

Врховни суд је испитао побијану пресуду, у смислу члана 408. ЗПП- а, у вези члана 403. став 2. тачка 2., па је нашао да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у утуженом периоду био у радном односу код туженог Акционарског друштва за железнички превоз путника „Србија воз“, које је настало издвајањем из „Железнице Србије“ АД на основу статусне промене по одлуци Владе Републике Србије од 02.07.2015. године. Колективним уговором „Железнице Србије“ АД из марта 2015. године предвиђено је да су накнаде трошкова исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора садржане у вредности радног часа за обрачун и исплату зараде. У обрачунским листама тужиочеве зараде нису посебно исказивани износи ових накнада, нити су у означеном колективном уговору утврђени параметри на основу којих је могуће ове накнаде издвојити из износа зараде по основу обављеног рада и времена проведеног на раду. Висина накнаде трошкова за исхрану у току рада, као и регреса за коришћење годишњег одмора, утврђена је из налаза и мишљења судског вештака који је обрачун радио коришћењем параметара из последњег колективног уговора по којем је тужени ове накнаде обрачунавао и исплаћивао запосленима..

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом чланова 104. став 1, 105. став 1. и 118. став 1. тачке 5. и 6. Закона о раду обавезао туженoг на исплату спорних потраживања насталих у периоду када је тужилац био у радном односу код туженог. По становишту тог суда, означеним законским одредбама тужиоцу је признато право на тражене накнаде које у општем акту - колективном уговору из марта 2015. године нису конкретизоване одређивањем параметара на основу којих се њихова висина може издвојити из вредности радног часа, нити су исте посебно исказиване у обрачунским листама тужиочеве зараде. Због тога је и обавезао туженог на њихову исплату у висини утврђеној вештачењем, коришћењем критеријума из последњег колективног уговора по којем су ове накнаде обрачунаване и исплаћиване запосленима.

Другостепени суд је усвојио је жалбу туженог и преиначио побијану пресуду. По становишту тог суда, сагласно члану 118. став 1. Закона о раду тужилац накнаду спорних трошкова остварује у складу са општим актом, уговором о раду, односно као део основне зараде јер је колективним уговором друштва преносиоца било предвиђено да су оне урачунате у вредност радног часа, при чему су без значаја околности да се не може утврдити обим у којем ове накнаде учествују у обрачунској вредности радног часа и да њихова висина није посебно исказивана у обрачунским листама тужиочеве зараде.

По становишту ревизијског суда, основано се ревизијом тужиоца указује да је другостепени суд погрешно применио материјално право када је одлучио да преиначи првостепену пресуду којом је усвојен тужбени захтев.

Законом о раду предвиђено је право запосленог на накнаду трошкова у вези са радом. Законом о изменама и допунама Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“ број 61/05) које се примењују од 01.01.2006. године, поред осталог, предвиђено је и право запосленог на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 118. тачке 5. и 6). Послодавцима је, након почетка примене новелираног Закона о раду, остављена могућност да својим актом утврде висину тих накнада. Притом, њихова висина мора бити одређена линеарно за све запослене, односно ти трошкови морају бити исплаћени свим запосленима у истом износу без обзира на њихову стручну спрему, звање и радно место.

Колективним уговором друштва преносиоца Железнице Србије“ АД од 24.03.2015. године који је наставило да примењује и друштво стицаоц, овде тужени, предвиђено је да је у вредност једног радног часа за обрачун и исплату зараде укључена месечна вредност за исхрану у току рада и вредност 1/12 регреса за коришћење годишњег одмора, сведена на један радни час. Из оваквог утврђења вредности радног часа не може се утврдити који износ представља накнаду за трошкове исхране и регреса за коришћење годишњег одмора, јер исти нису исказани у номиналним износима. Тужени нису доставили одлуку о висини ових накнада, нити је обављеним вештачењем могла бити утврђена њихова висина - вредност са којим су укључене у вредност једног радног часа. То, међутим, не искључује право тужиоца на исплату ових накнада. Не може се прихватити став да су запосленима, па и тужиоцу, ови трошкови исплаћени кроз висину цене рада, с`обзиром да се тужени није изјаснио о њиховој висини нити су спорне накнаде номинално исказане у платној листи тужиоца, како је то предвиђено Законом о раду.

Сходно изложеном, могло би се закључити да је тужени у погледу исплате наведених накнада законске одредбе примењивао на штету тужиоца. Пошто колективни уговор који се примењивао у спорном периоду не садржи конкретну регулативу која утврђује висину тражених накнада, тужилац може потраживати њихову исплату у нето износима према параметрима из ранијег колективног уговора. У овом случају тужилац је то и учинио тако што је тужбени захтев поставио у висини износа накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, утврђених налазом и мишљењем вештака, применом тих параметара и такав тужбени захтев је основан.

Код наведеног, Врховни суд је применом члана 416. став 1. ЗПП преиначио другостепену пресуду, одбио жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду.

Тужилац је успео у поступку по ревизији, па му на основу чл. 153. и 154. ЗПП припадају и опредељени трошкови овог поступка, који су му досуђени у укупном износу од 79.280,90 динара и то: на име трошкова за састав ревизије од стране адвоката износ од 18.000,00 динара, као и на име таксе на ревизију износ од 24.512,36 динара и на име таксе на одлуку по ревизији износ од 36.768,54 динара, према важећој Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Таксеној тарифи из Закона о судским таксама.

На основу изнетог, применом члана 165. став 2. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић