Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је због погрешне примене материјалног права благовремено изјавио ревизију, са предлогом да се о истој одлучи као изузетној дозвољеној.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије Врхови суд је нашао да нису испуњени услови за разматрање исте као изузетно дозвољене.

Чланом 404. ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11 са изменама и допунама), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједаначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (први став). О дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни суд у већу од пет судија (други став).

По оцени Врховног суда нису, испуњени услови из цитиране законске одредбе за одлучивање о посебној ревизији туженог, јер не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или питања у итересу равнопраности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Спорно правно питање није од општег интереса већ је везано за конкретну чињеничну подлогу и извршена промена намене из пољопривредног у градско грађевинско земљиште није евидентирана у катастру непокретности. Споразум о накнади за експрописану непокретност број 465-891/11-07 од 14.08.2012. године, према коме је тужиоцу накнада за експрописано земљиште исплаћена по ценама пољопривредног земљишта у укупном износу од 597.104,50 динара правноснажном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 2080/22 од 12.07.2022. године оглашен је ништавим, те је овде побијаном пресудом тржишна вредност непокретности утврђена на начин који не одступа од правног схватања о одређивању висине накнаде за градско рађевинско земљиште израженог у судским одлукама Врховног суда и Уставног суда. Приликом одлучивања висине накнаде суд није искључиво везан проценом пореске управе, сагласно ћему је у конкретном случају изведен доказ вештачењем и висина накнаде одређена применом одговарајућих критеријума и тужиљи досуђена у висини разлике између тржишне цене градског гађевинског земљиште на дан закључења главне расправе и накнаде која је по поменутом споразуму тужиљи већ исплаћена.

Из наведених разлога, одлучено је као у првом ставу изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена ни као редовна.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Чланом 420. став 2. ЗПП прописано је да ревизија против решења из става 1. овог члана (којим је поступак правноснажно окончан) није дозвољено у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде.

Поступак је започет тужбом поднетом дана 25.05.2017. године, а вредност спора износа 586.846,00 динара.

Како вредност спора очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ревизија није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, у вези са чланом 30. Закона о ванпарничном поступку, одлучено је као у другом ставу изреке.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић