Врховни суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23-др. закон) – у даљем тексту: ЗПП и утврдио да је ревизија тужиоца основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2) ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању на коме је заснована побијана одлука, тужилац је био у радном односу код туженог од 2014. године, с тим да је од 2015. године био у радном односу на неодређено време на радном месту „...“, до престанка радног односа. Тужени је дана 23.08.2017. године доставио тужиоцу понуду за закључење новог уговора о раду са разлозима број ../2017, коју је тужилац примио и одбио да је потпише. Истог дана тужени је сачинио службену белешку у којој је констатовао да је тужилац примио понуду, да је одбио да је потпише, те да је понуда објављена на огласној табли послодавца са роком од осам дана, односно до 31.08.2017. године. Након протека законског рока, тужиоцу је решењем туженог број ../2017 од 13.09.2017. године престао радни однос отказом уговора о раду, због тога што је тужилац одбио да закључи нови уговор о раду којим се мењају уговорени услови рада у делу елемената за утврђивање зараде. Решење о отказу уговора о раду уручено је тужиоцу путем поште дана 16.09.2017. године.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су оценили да је побијано решење о отказу уговора о раду законито, јер је доношењу тог решења претходио поступак који је тужени спровео на начин прописан одредбама чл. 171. и 172. Закона о раду.

Врховни суд налази да се ревизијом основано указује на погрешну примену материјалног права.

Одредбом члана 171. став 1. тачка 5) Закона о раду ( „Службени гласник РС“, број 24/05 ... 13/17), прописано је да послодавац може запосленом да понуди измену уговорених услова рада (у даљем тексту: анекс уговора), ради промене елемената за утврђивање основне зараде, радног учинка, накнаде зараде, увећане зараде и других примања запосленог који су садржани у уговору о раду у складу са чланом 33. став 1. тачка 11) овог закона.

Према одредби члана 172. став 1. истог закона, уз анекс уговора о раду послодавац је дужан да запосленом достави писмено обавештење које садржи: разлоге за понуђени анекс уговора, рок у коме запослени треба да се изјасни који не може бити краћи од осам радних дана и правне последице које могу да настану непотписивањем анекса уговора. Ставом 4. истог члана је прописано да се сматра да је запослени одбио понуду анекса уговора ако не потпише анекс уговора у року из става 1. овог члана.

Одредбом члана 179. став 5. тачка 2) наведеног закона, прописано је да запосленом може да престане радни однос ако за то постоји оправдан разлог који се односи на потребе послодавца, и то ако одбије закључење анекса уговора о раду у смислу члана 171. став 1. тач. 1 - 5) овог закона.

У конкретном случају, тужиоцу је решењем туженог број ../2017 од 13.09.2017. године отказан уговор о раду због тога што је тужилац одбио да закључи нов уговор о раду којим се мењају уговорени услови у делу елемената за утврђење зараде, тако да тужиоцу радни однос престаје 13.09.2017. године, као првог радног дана по протеку рока од осам радних дана од дана пријема понуде и новог измењеног уговора о раду. У поступку пред нижестепеним судовима утврђено је и да је тужилац у периоду од 29.08.2017. до 15.09.2017. године био привремено спречен за рад (на боловању), а према образложењу оспореног решења тужени је и дане из наведеног периода када је тужилац био на боловању рачунао у рок од 8 (осам) радних дана који је тужиоцу остављен за прихват понуде, закључно са 12.09.2017. године. С обзиром на то да дани када је тужилац био на боловању нису могли да се рачунају у наведени рок, не може се сматрати ни да је, у смислу члана 172. став 4. Закона о раду, тужилац у конкретном случају одбио да закључи нови уговор о раду и да су се дана 13.09.2017. године стекли услови за престанак радног односа тужиоцу на основу члана 179. став 5. тачка 2) истог закона, због чега је оспорено решење туженог о отказу уговора о раду незаконито.

Нужна правна последица незаконитог престанка радног односа запосленом, у смислу одредбе члана 191. став 1. Закона о раду, jeсте реинтеграција запосленог, што подразумева обавезу послодавца да га распореди на радно место које је обављао пре незаконитог престанка радног односа или на друге одговарајуће послове у складу са његовом стручном спремом, знањем и способностима.

Имајући у виду да су судови погрешном применом материјалног права одбили тужбени захтев за поништај побијаног решења о престанку радног односа и захтев да се обавеже тужени да тужиоца врати на рад, Врховни суд је, на основу члана 416. став 1. ЗПП, преиначио нижестепене одлуке и усвојио тужбени захтев, односно одлучио као у ставу првом изреке.

Тужилац је успео у спору па му, на основу одредбе члана 165. став 2. у вези члана 163. став 2, члана 153. став 1. и члана 154. ЗПП, припадају трошкови целог поступка. Износ накнаде трошкова тужиоцу Врховни суд је одмерио према његовом опредељеном захтеву, и то, на име ангажовања пуномоћника адвоката према важећој Адвокатској тарифи („Службени гласник РС“, бр. 43/23 од 26.05.2023. године), за састав тужбе износ од 16.500,00 динара, за састав две жалбе износ од по 33.000,00 динара, за састав ревизије износ од 33.000,00 динара, за приступ на три одржана рочишта износ од по 18.000,00 динара и за приступ на четири неодржана рочишта износ од по 9.750,00 динара, као и на име судских такси за две жалбе износ од по 2.500,00 динара и за две одлуке по жалбама износ од по 2.500,00 динара, на основу важеће Таксене тарифе.

Из изложених разлога, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Јелена Ивановић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић