Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 1377/22 од 22.06.2022. године, ставом првим изреке, жалба тужених је делимично усвојена, делимично одбијена и ставом другим изреке, првостепена пресуда је преиначена у побијаном усвајајућем делу из става трећег изреке и одлуке о трошковима, тако што је одбијен тужбени захтев да се обавежу тужени ВВ и ГГ да тужиљи исплате износ од 618.335,10 динара са законском затезном каматом од 21.08.2019. године до исплате и обавезана тужиља да туженима ВВ и ГГ накнади трошкове првостепеног поступка у износу од 222.900,00 динара; обавезан тужени ББ да тужиљи накнади трошкове првостепеног поступка у износу од 164.800,00 динара. Ставом трећим изреке, првостепена пресуда је потврђена у преосталом делу у коме је тужбени захтев усвојен у односу на туженог ББ. Ставом четвртим изреке, обавезана је тужиља да туженима ВВ и ГГ накнади трошкове жалбеног поступка у износу од 38.800,00 динара. Ставом петим изреке, одбијен је захтев туженог ББ за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила жалбу против преиначујућег дела одлуке у односу на тужене ББ и ВВ и у погледу одлуке о трошковима поступка.

Испитујући правилност побијане одлуке, на основу члана 408. и 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...18/20), Врховни суд је нашао да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља и тужени ББ су засновали заједницу живота ...2005. године која је трајала до ...2017. године, када је брак разведен. Бивши супружници су са сином живели све време у кући тужених ВВ и ГГ, родитеља туженог ББ, с тим што су родитељи живели у приземљу куће, док су тужиља и тужени ББ користили спратни део куће. На тужене ВВ и ГГ водио се и помоћни објекат на парцели .. . Домаћинство тужиље и туженог ББ било је одвојено од домаћинства тужених ВВ и ГГ. У моменту доласка тужиље у кућу тужених 2005. године, спрат родитељске куће је био опремљен и у целости функционалан за становање. За време брачне заједнице са туженим ББ, тужиља није радила само две године, а тужени се све време бавио ... послом. Тужиља и њен бивши супруг су своју заједничку имовину уложили у прилагођавање спратног дела куће стамбеним потребама своје породице, као и за реновирање помоћног објекта у радионицу. Врста радова, утрошени материјал и грађевинска вредност радова утврђени су из налаза и мишљења судског вештака, тако да укупно улагање износи 1.605.670,20 динара, а улагање у спратни део стамбеног објекта 1.236.670,00 динара.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев и обавезао тужене ВВ и ГГ као власнике некретнина, да тужиљи исплате износ од 618.335,10 динара на име увећане вредности објекта, налазећи да су радови финансирани од стране тужиље и њеног супруга, овде туженог ББ, да на објектима нису вршена само инвестициона улагања, већ и адаптација и градња, што све заједно доприноси увећању вредности предметних непокретности. Радови који су извођени на кући имали су за циљ потпуну промену распореда просторија и формирање стана за живот супружника и овакви радови су увећали вредност објекта.

Другостепени суд је, супротно првостепеном суду, изнео став да тужиља није у смислу члана 38. Закона о основама својинскоправних односа доказала битне чињенице за закључак да је дошло до повећања вредности непокретности ВВ и ГГ посебно при чињеници да у току коришћења спратног дела куће, у току трајања брака тужиље и њеног супруга, нису изведени радови којима би се мењали габарити објекта и волумен, нити је објекат повећан, а радови на спрату, чију је грађевинску вредност првостепени суд тужиљи досудио, спадају по врсти у радове на инвестиционом одржавању објекта и не увећавају вредност стамбене зграде.

По оцени Врховног суда, основано се ревизијом тужиље оспорава побијана пресуда указивањем да је другостепени суд преиначујући првостепену пресуду без отварања расправе изменио чињенично стање и одбио тужбени захтев за исплату износа од 618.335,10 динара са каматом, чиме је учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 394. и 383. став 3. ЗПП, а то је било од утицаја на доношење законите и правилне пресуде. Наиме, чињенично стање нижестепених одлука се разликују у погледу битне чињенице, да ли су о радови изведени на непокретностима тужених ВВ и ГГ од стране тужиље и њеног бившег супруга ББ, били таквог карактера да су увећали вредност предметних непокретности. Чињенице које се односе на врсту и вредност изведених радова на породичној стамбеној згради и на помоћном објекту – радионици, првостепени суд је утврдио на основу налаза и мишљења вештака (на лицу места сагледаног стања на околност конструктивног и функционалног разрешења објекта, врсте квалитета материјала), као и исказа тужиље која се изјашњавала на околност радова који су изведени, а ком исказу је првостепени суд поклонио веру, налазећи да је исказ потврђен исказима сведока, па је нашао да су на објектима вршена не само инвестициона улагања, већ и адаптација и градња, што је за последицу имало увећање вредности предметних непокретности. Другостепени суд је закључио да тужиља није пружила доказе на околност да су побројани трошкови у спратни део куће били нужни, да су били корисни и да су довели до увећања вредности непокретности тужених. Међутим, другостепени суд није могао без отварања расправе да на другачији начин врши оцену доказа и мења чињенично стање на основу кога је одлучено о делу тужбеног захтева преиначењем одлуке, па је због учињене битне повреде одредаба парничног поступка побијана одлука морала бити укинута.

Наиме, о тужбеном захтеву којим тужиља тражи исплату новчаних средстава уложених у непокретност у власништву тужених, одлучује се применом одредби чланова 38 – 40. Закона о основама својинскоправних односа. Тим одредбама уређено је право држаоца да од власника коме враћа ствар захтева накнаду трошкова које је имао око ствари, при чему се прави разлика између савесног и несавесног држаоца с једне стране и разлике између нужних и корисних и луксузних трошкова с друге стране. Нужни трошкови су они који су неопходни за очување суштине ствари, тако да би њих предузео и сам власник да се ствар налазила код њега (трошкови текућег и инвестиционог одржавања, поправка ствари и слично). Корисни трошкови су они којима се увећава вредност ствари, а луксузни трошкови су они који су учињени само ради улепшавања и задовољавања личних прохтева држаоца и њих власник не би учинио да се ствар налазила код њега. Закључак да ли се ради о нужним, корисним или луксузним трошковима изводи се након оцене доказа на основу утврђеног чињеничног стања и увећање вредности представља чињеничну категорију, па је другостепени суд био у обавези да отвори расправу уколико је сматрао да чињенично стање није правилно утврђено или је било непотпуно утврђено. Са изнетих разлога, другостепена пресуда је у оспореном делу морала бити укинута.

У поновном поступку, другостепени суд ће отклонити указане неправилности и донети правилну и на закону засновану одлуку.

Из изнетих разлога, одлучено је као у изреци решења на основу члана 415. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић