Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавила ревизију, због битне погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ 72/11...87/18), ревизија је изузетно дозвољена због погрешене примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Предмет тражене правне заштите о ком је одлучено побијаном пресудом је накнада материјалне штете тужиљи која јој је проузрокована на малинама, због невремена праћеног градом у ситуацији када противградна одбрана није дејствовала. Ревизија тужене усмерена је на разрешење чињеничног питања конкретног спора, као и правилност оцене доказа који су изведени током поступка, што нису разлози за одлучивање о посебној ревизији. Осим тога, уз ревизију нису достављене другачије одлуке Врховног касационог суда донете у идентичној или сличној чињеничној и правној ситуацији, а што би било од утицаја на одлучивање о ревизији, као изузетно дозвољеној, ради уједначавања судске праксе.

У смислу члана 8. став 1. тачка 3. Закона о ванредним ситуацијама (''Службени гласник РС'' бр. 111/09, 92/11, 93/12), град представља елементарну непогоду, а у складу са одредбом члана 4. став 1. тачка 1. тог Закона, субјекти заштите су и државни органи. Одредбом члана 5. тачка а) тог закона утврђено је начело права на заштиту, којим је прописано да свако има право на заштиту од несрећа и катастрофа проузрокованих елементарним непогодама, а у смислу тачке г) истог члана, сходно начелу превентивне заштите, органи државне управе, органи аутономне покрајине и органи јединица локалне самоуправе, приликом обезбеђења заштите од елементарних непогода и других несрећа, приоритетно спроводе превентивне мере заштите у складу са својим надлежностима. Надлежност ових органа утврђена је истим Законом тако што је, сходно одредби члана 11.Закона о ванредним ситуацијама, утврђена надлежност МУП-а РС, који, између осталог, координира рад са свим субјектима система заштите и спасавања по питањима организације, планирања, припреме и спровођења мера и активности, превенције и смањења ризика, заштите и спасавања (тачка 5), организује систем осматрања, обавештавања, раног упозоравања и узбуњивања на територији Републике Србије (тачка 6), припрема и спроводи безбедоносну заштиту (члан 11.тачка 8.закона). То значи да Република Србија, преко надлежног сектора МУП-а, врши испоруку противградних ракета, обучава и финансира накнаду за рад стрелаца и даје дозволу за дејство противградних станица у случају ванредних ситуација и елементарних непогода (градоносни облаци), па у случају штете настале тим штетним догађајем, тужена Република Србија јесте одговорна и дужна да исту накнади оштећенима, сходно одредби члана 35. Устава Републике Србије, члана 172. Закона о облигационим односима и цитираним правилима и начелима Закона о ванредним ситуацијама.

Из изложених разлога, Врховни суд је оценио да у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, правних питања у интересу равноправности грађана, нити потреба уједначавања судске праксе и новог тумачења права, па је одлука као у ставу првом изреке овог решења донета у смислу одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија тужене није дозвољена.

Ревизија тужене изјављена је против пресуде Вишег суда у Београду којом је, у односу на главни тужбени захтев, одбијена жалба тужене и потврђена првостепена пресуда за износ материјалне штете од 352.800,00 динара.

Тужиља је тужбу поднела 04.05.2018. године, а тада је средњи курс евра износио 118,1854 динара. Износ од 352.800,00 динара у односу на који побијаном пресудом Вишег суда у Београду је одбијена жалба тужене, као неоснована, и потврђена првостепена пресуда, износи 2.985,14 евра на дан подношења тужбе. Будући да се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које очигледно не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, ради се о спору мале вредности у смислу члана 468.став 1. Закона о парничном поступку, а чланом 479. став 6. истог закона је прописано да ревизија у споровима мале вредности није дозвољена.

Из наведених разлога, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке, на основу члана 413. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић