Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је изјавио благовремену ревизију, због битне повреде поступка из члана 374. став 2. у вези члана 396. и члана 2. ЗПП, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду у границама прописаним одредбом члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20) и члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 10/23) и утврдио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Међутим, у току поступка учињена је битна повреда поступка из члана 374. став 1. у вези члана 407. став 1. тачка 3. и члана 383. ЗПП-а.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у браку са покојним ББ од 09.09.1978. године до његове смрти 15.07.2014. године. У лето 2013. године ББ се разболео од канцера плућа и умро, а тужиља је постала његов једини наследник на основу решења Основног суда у Кикинди 1 О 1073/14 од 31.07.2014. године. Назначеним решењем издвојена је ½ сада спорних непокретности по основу стицања у брачној заједници између оставиоца и АА па је наложено РГЗ Служби за катастар непокретности ... да ½ наведене заоставштине упише на име тужиље, а да је преостала ½ предметне непокретности предата у наслеђе и својину по правном основу законског наслеђивања овде тужиљи наследници АА те је наложено РГЗ Служби за катастар непокретности да изврши укњижбу у корист тужиље. Предметне непокретности су уписане као власништво тужиље у Служби за катастар непокретности. Покојни ББ имао је регистровано домаћинство и узимао је одређене препарате и садни материјал од туженог. Договорено је да се одређени део задужења регулише кроз испоруку пољопривредних производа што није учињено. АА је са туженим регулисао потраживање и тако је дуг претворен у позајмицу са роком враћања до 15.10.2013. године а на износ од 321.746,509 евра. Као средство обезбеђења покојни АА је дао писмену хипотекарну изјаву која је оверена пред Основним судом у Кикинди под I 915/2013 од 22.02.2013. године. Том изјавом заложио је спорне непокретности ради враћања назначеног дуга. Како је покојни АА умро а дуг није враћен тужени је покренуо поступак за извршење. Одређено је извршење на основу извршне исправе – заложне изјаве оверене пред Основним судом у Кикинди Ов И 915/2013 од 22.02.2013. године против тужиље као извршног дужника ради намирења новчаног потраживања од 321.746,50 евра са каматом од 16.10.2013. године до исплате све у динарској противвредности. Истим решењем наложено је РГЗ Служби за катастар непокретности Кикинда да се изврши упис забележбе решења о извршењу у катастар непокретности. Одређено је да ће извршење спровести јавни извршитељ Миодраг Драгићевић из Кикинде. Решењем Вишег суда у Зрењанину Гж 124/19 од 24.04.2019. године одбијена је жалба тужиље и потврђено решење Основног суда у Кикинди ИИ 21/19 од 22.02.2019. године. Закључком јавног извршитеља Миодрага Драгићевића за подручје Вишег и Привредног суда у Зрењанину ИИ 26/19 од 08.03.2019. године одређено је спровођење решења о извршењу које је донео Основни суд у Кикинди ИИ 21/19 од 22.02.2019. године. Решењем РГЗ Службе за катастар непокретности Кикинда од 23.07.2018. године одбијен је захтев за испис хипотеке уписано у корист туженог решењем службе од 07.10.2013. године на предметним непокретностима. У државини предметних непокретности налази се тужиља.

При овако утврђеном чињеничном стању првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиље налазећи да је тужиља учествовала у преговорима у вези начина регулисања дуга према туженом, што значи да је била упозната са чињеницом да је ББ дао изјаву о хипотеци на спорним непокретностима.

Другостепени суд није прихватио овакав правни закључак првостепеног суда налазећи да је првостепени суд погрешно применио материјално право. Другостепени суд је пошао од одредбе члана 171. став 1. Породичног закона који прописује да имовина стечена у току трајања брачне заједнице представља заједничку имовину супружника. Сходно члану 176. став 2. Породичног закона у односу на предмет заједничке имовине установљава се и оборива претпоставка да је упис извршен на име оба супружника и када је извршен на име само једног од њих. У том контексту је одредбом члана 174. став 3. Породичног закона установљена законска забрана самосталног располагања предмета заједничке имовине од стране једног супружника, као и забрана самосталног располагања својим уделом у заједничкој имовини или оптерећењем истог правним послом међу живима. Даље, према одредби члана 6. Закона о хипотеци прописано је да се хипотека на непокретност у заједничкој својини заснива само на целој непокретности уз сагласност свих заједничара. Из тога произлази да свако треће лице мора да зна да се хипотека на непокретности у заједничкој својини супружника не може правно ваљано конституисати без њихове обостране сагласности. Стога се не може сматрати да је савесни стицалац хипотеке онај који је због извршеног уписаног права својине на име једног од супружника сматрао да је он искључиви власник те непокретности. Стицалац хипотеке на спорној непокретности је могао знати да извршени упис права својине само у корист туженог не чини њега искључивим власником те непокретности. Стога се тужени не може сматрати савесним стицаоцем права хипотеке на некретнинама које су биле у заједничкој својини тужиље и њеног сада покојног супруга ББ. Тужени се могао сматрати савесним само у случају да је прибавио писану изјаву тужиље о њеној изричитој сагласности да се на спорним некретнинама које су заједничка својина конституише хипотека, а што није учинио. Стога је сходно члану 103. ЗОО спорна заложна изјава ништава и не производи правно дејство.

По оцени Врховног суда, овако правно становиште другостепеног суда засновано је на другачијем чињеничном стању од утврђеног у првостепеном поступку. Другостепени суд је преиначио првостепену одлуку и извео закључак да је тужени несавестан у погледу прибављања хипотеке на спорној непокретности а коју је потписао ББ, а да при томе није отворио расправу. Првостепени суд се у погледу несавесности тужиље изјаснио у првостепеној пресуди налазећи да је тужиља знала за предметни дуг и да је учествовала у преговорима у вези начина регулисања дуга према туженом. У току поступка тужени је истицао да је тужиља била позвана на договоре око регулисања дуга. Насупрот томе другостепени суд закључује да је тужени несавестан позивајући се и на одредбу члана 6. Закона о хипотеци цитирајући законску одредбу да се хипотека на непокретности у заједничкој својини заснива само на целој непокретности уз сагласност свих заједничара. Међутим, нејасан је закључак другостепеног суда да није било сагласности тужиље за стављање хипотеке на спорним непокретностима. Цитирана законска одредба Закона о хипотеци нигде не прописује да мора да постоји писмена сагласност носиоца права на заједничкој својини ради конституисања хипотеке. Сагласност може бити и прећутна и усмена, а другостепени суд није навео доказе нити оценио да ли је таква сагласност од стране тужиље постојала како је закључио првостепени суд. Та чињеница је од битног и кључног значаја за одлучивање о основаности захтева у овој правној ствари. Да би преиначио пресуду, другостепени суд не може другачије да цени доказе изведене пред првостепеним судом.

У поновном поступку другостепени суд ће имати у виду примедбе Врховног суда, по истима поступити, и приликом одлучивања о жалби тужиље на првостепену пресуду узеће у обзир све релевантне околности које су утврђене у првостепеном поступку, по потреби донеће одлуку о отварању расправе пред тим судом (уколико нађе да чињенично стање у првостепеном поступку није потпуно утврђено) и у складу са тим донеће закониту одлуку.

Имајући у виду напред изнето, на основу члана 416. став 2. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић