Одлучујући о изјављеној ревизији у складу са чланом 408. и чланом 441. ЗПП, Врховни суд је нашао да тужиљина ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Због битне повреде одредаба парничног поступка из тачке 12. става 2. наведеног члана, на коју се ревидент позива, ревизија се не може изјавити. Нису основани наводи тужене да је у другостепеном поступку неправилно примењен члан 228. ЗПП. Другостепени суд је прихватио чињенично стање које је нижестепени суд утврдио сагласно тој законској одредби, на основу чињеница које су странке изнеле и доказа које су предложиле, а на којима су засновале свој захтев или оспоравале наводе и доказе противника.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиљи је оспореним решењем престао радни однос као вишку запослених. Скупштина општине Прокупље је на основу Одлуке Владе Републике Србије о максималном броју запослених на неодређено време у систему државних органа, систему јавних служби, систему Аутономне покрајине Војводине и систему локалне самоуправе за 2017. годину („Службени гласник Републике Србије“ број 61/2017) донела 01.09.2017. године Одлуку о измени Одлуке о максималном број запослених на неодређено време у систему локалне самоуправе („Службени лист Општине Прокупље“ број 8/17 и 14/17). Том Одлуком је број запослених на неодређено време код тужене ограничен на 24 извршиоца. Тужена је 19.10.2017. године донела Правилник о изменама Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији радних места којим је број запослених на радном месту ..., на које је тужиља била распоређена, смањен са 12 на 8 извршилаца. Тужиља није прихватила могућност споразумног престанка радног односа уз исплату новчане накнаде. Комисија коју је оформио тужени извршила је бодовање и рангирање запослених на пословима књижничара, и према броју остварених бодова рангирала тужиљу на једно од последња четири места на ранг листи. Тужиља није приговорила извештају Комисије о бодовању.

На тако утврђено чињенично стање, нижестепени судови су у овом спору правилно применили материјално право.

Тужиљи је радни однос престао у процесу рационализације броја запослених у јавном сектору, у складу са одредбама посебног Закона о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору („Службени гласник Републике Србије“ број 68/15, 85/15 и 81/16). Побијано решење о престанку радног односа донето је након спроведеног поступка утврђивања вишка запослених, применом критеријума из члана 40. Посебног колективног уговора за установе културе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе („Службени гласник Републике Србије“ број 10/15), на основу којег је тужиља сврстана међу четири запослена са најмањим бројем бодова, за колико је смањен број извршилаца на њеном радном месту ...

По оцени Врховног суда, наводи ревидента да је у поступку утврђивања вишка запослених погрешно примењен члан 40. Посебног колективног уговора јер су истовремено примењени сви прописани критеријуми, не утиче на правилност побијане одлуке о престанку радног односа. Из наведене одредбе Посебног колективног уговора заиста следи да постоје основни критеријуми за утврђење програма решавања вишка запослених (рад остварен у радном односу, стручна спрема и резултати рада) и допунски критеријуми - имовно стање, које се примењује ако запослени остварују једнаке резултате рада, односно дужина радног односа, здравствено стање запосленог и чланова његове уже породице, као и број деце на редовном школовању, који се примењују ако запослени остварују једнаке резултате рада и имају исто имовно стање. Тужиља не спори правилност примењених критеријума рад остварен у радном односу и стручна спрема, али оспорава правилност примене критеријума резултата рада због изостанка образложене оцене непосредног руководиоца. По том критеријуму сви запослени добили су максималан број бодова, а тужиља није доказала да има право на увећан број бодова због учествовања на такмичењима и остварених резултата. Тужиља оспорава и правилност примене допунског критеријума имовно стање, који се у овом случају примењује зато што сви запослени остварују једнаке резултате рада, са разлога што имовно стање није утврђивала комисија коју је образовао тужени, уз учешће репрезентативних синдиката. Међутим, тужиља није доказала да је њено имовно стање требало бодовати са већим бројем бодова од оног који је комисија утврдила и да би то утицало на њено место на ранг листи, у смислу да би је изоставило из круга четири запослена за колико је смањен број извршилаца на пословима ... Изостанак бодова по основу допунског критеријума здравствено стање запосленог и члана његове уже породице није од значаја, јер се тај допунски критеријум примењује само ако сви запослени остварују једнаке резултате рада и имају једнако имовно стање, што овде није случај јер постоје разлике у имовном стању запослених. У том контексту, релевантни су наводи тужиље да није имала довољно времена да прикупи доказе о свом здравственом стању. Рационализација броја запослених код туженог није могла бити спроведена у року из члана 11. став 1. Закона о начину одређивања максималног броја запослених у јавом сектору (до 30. јуна текуће календарске године у периоду спровођења рационализације), јер је акт Владе Републике Србије из члана 4. став 1. тог закона објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“ број 61 од 23.06.2017. године и ступио је на снагу осмог дана од дана објављивања, а тим актом је утврђен максималан број запослених на неодређено време у систему локалне самоуправе - Општине Прокупље.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић