У смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20) у даљем тексту: ЗПП, посебна ревизија је изузетно правно средство које се, због погрешне примене материјалног права, може изјавити против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом. О дозвољености посебне ревизије одлучује Врховни суд, ценећи потребу одлучивања о том правном средству због разматрања правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

У конкретној парници правноснажном пресудом донетом у другом степену потврђена је првостепена пресуда којом је утврђена ништавост изјаве од 14.03.2014. године и члана 4. споразума о престанку радног односа тужиље од 15.12.2016. године којима се тужиља сагласила да тужени изврши обуставу, одбијањем од других примања у случају да јој престане радни однос, неотплаћеног износа зајма одобреног 14.03.2014. године и којом је тужени обавезан да исплати тужиљи износ од 50.000,00 динара са законском затезном каматом од 30.12.2016. године до исплате који је обуставио приликом исплате отпремнине тужиљи. Према становишту другостепеног суда, стимулативна накнада има карактер отпремнине која представља један од утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа, односно потраживања којег се, у смислу члана 60. став 4. Устава Републике Србије, запослени не може одрећи. Из тог разлога, по становишту другостепеног суда, изјава тужиље од 14.03.2014. године и члан 4. споразума о престанку радног односа су ништави, у смислу члана 103. став 1. Закона о облигационим односима. Правно становиште другостепеног суда о правној природи отпремнине и ништавости изјаве тужиље, које је изложено у побијаној пресуди почива на правилној примени материјалног права која је у складу са правним схватањем израженим у одлукама овог суда којима је одлучивано о захтевима тужилаца са истим или сличним чињеничним стањима и правним основом. Сагласно закону о раду, послодавац може наплатити новчано потраживање према запосленом само на основу правноснажне одлуке суда, у случајевима утврђеним законом или уз пристанак запосленог, и то само обустављањем од његове зараде (члан 123. став 1), при чему се отпремнина исплаћена у складу са чланом 158. тог закона не сматра се зарадом (члан 105. став 3), а стимулативна накнада има карактер отпремнине јер је тужиљи исплаћена на основу споразума о престанку радног односа, закљученог у циљу спровођења плана оптимизације (смањења) броја запослених.

Пошто у конкретном случају не постоји потреба ни за разматрањем правних питања од општег интереса, ни у интересу равноправности грађана, као ни потребе уједначавања судске праксе и новог тумачења права, Врховни суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, па је одлучеио као у првом ставу изреке, применом члана 404. став 2. ЗПП.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП према коме је ревизија недозвољена ако је изјављена против пресуде против које се не може изјавити, Врховни суд је утврдио да је изјављена ревизија недозвољена.

Тужба у осом поступку је поднета 19.12.2019. године са захтевом за исплату износа који је очигледно нижи од 40.000 евра у динарској противвредности, а у таквом случају, сагласно члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена, због чега је одбачена другим ставом изреке, применом члана 413. ЗПП.

Председник већа – судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић