Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила благовремену ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду, у смислу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23), Врховни суд је утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, нити су пак учињене друге битне повреде парничног поступка.

Тужени је доставио одговор на ревизију, са захтевом за накнаду трошкова за стручни састав одговора.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је са туженим као послодавцем закључила уговоре о раду на одређено време и то почев од 20.10.2006. године да би по истеку рока на који је закључен последњи уговор о раду од 01.04.2008. године тужени као послодавац утврдио да је тужиљи престао радни однос. Дана 25.06.2008. године донето је решење о престанку радног односа. Против назначеног решења тужиља је покренула судски спор па је делимичном пресудом Основног суда у Ваљеву П1 166/15 од 20.10.2015. године утврђено да се тужиља налази у радном односу на неодређено време од 01.07.2008. године и тужени је обавезан да тужиљу врати на рад. Назначену пресуду потврдио је Апелациони суд у Београду пресудом Гж1 3482/15 од 09.11.2016. године. Одлучујући по ревизији Врховни касациони суд је решењем Рев2 2944/17 од 21.02.2018. године укинуо пресуду Апелационог суда у Београду Гж1 3482/15 од 09.11.2016. године и вратио том суду предмет на поновно одлучивање. Апелациони суд у Београду је након тога донео пресуду Гж1 2173/18 дана 06.11.2019. године, преиначио делимичну пресуду Основног суда у Ваљеву П1 166/15 од 20.10.2015. године и одбио тужбени захтев тужиље којим је тражила да се поништи решење о отказу туженог од 25.06.2008. године и да се утврди да се тужиља налази код туженог у радном односу на неодређено време од 01.07.2008. године и да се обавеже тужени да тужиљу врати на рад. Након доношења правноснажне делимичне пресуде Основног суда у Ваљеву П1 166/15 од 20.10.2015. године (након што је потврђена од стране Апелационог суда) тужени је дописом од 28.12.2016. године позвао тужиљу да се врати на рад. Тужиља је са туженим закључила уговор о раду на неодређено време дана 18.02.2019. године. У члану 1. уговора констатовано је да је запослена засновала радни однос на неодређено време са пуним радним временом од 09.11.2017. године, по уговору о раду, анексима уговора и на основу делимичне правноснажне пресуде Основног суда у Ваљеву П1 166/15 од 20.10.2015. године. Међутим, Апелациони суд, након што је укинута његова прва пресуда, донео је пресуду Гж1 2173/18 од 06.11.2019. године, па имајући у виду да решење од 25.06.2008. године није поништено тужени је тужиљи отказао уговор о раду доношењем решења дана 03.01.2020. године – број решења .. .

При овако утврђеном чињеничном стању, првостепени суд је усвојио евентуални тужбени захтев тужиље налазећи да оспорено решење од 03.01.2020. године садржи законом прописане разлоге за отказ уговора о раду и с обзиром да тужени није испоштовао процедуру за раскид уговора. Осим тога разлози за прекид радног односа на које се тужени позива у оспореном решењу немају основа у Закону о раду јер је у надлежности суда а не послодавца да утврђује да ли је након закључења уговора о раду на неодређено време за запослене у међувремену евентуално отпао правни основ за његово закључење.

Другостепени суд није прихватио овакву правну аргументацију првостепеног суда, налазећи да решењем о отказу уговора о раду тужени од 03.01.2020. године није са тужиљом раскинуо уговорни однос и није отказао уговор о раду већ је само утврдио правне последице пресуде Апелационог суда у Београду и Основног суда у Ваљеву и утврдио да престаје радни однос и важење уговора о раду који је запослена закључила са туженим као послодавцем. Закључује да су у образложењу оспореног решења наведене чињенице у вези постојања правног основа радног односа као последичним престанком рада запослене. Решењем Врховног касационог суда Рев2 2944/17 од 21.02.2018. године укинута је пресуда Апелационог суда у Београду Гж1 3482/15 од 09.11.2016. године а након тога је пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2173/18 од 06.11.2019. године преиначена делимична пресуда Основног суда у Ваљеву П1 166/15 од 20.10.2015. године. Због свега тога произлази да је отпао правни основ за враћање тужиље као запослене на рад па је правилно тужени поступио када је решењем од 03.01.2020. године утврдио да је тужиљи престао радни однос код туженог.

По оцени Врховног суда, другостепени суд је правилно применио материјално право. Доношењем пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2173/18 од 06.11.2019. године (након што је првобитна пресуда Апелационог суда у Београду укинута од стране Врховног касационог суда), а којом је преиначена делимична пресуда Основног суда у Ваљеву, отпао је правни основ за извршење обавезе туженог да тужиљу врати на рад по основу пресуде првостепеног суда од 20.10.2015. године. Стекли су се услови за примену правног дејства правноснажног решења о престанку радног односа тужиље од 25.06.2008. године.

Чланом 179. Закона о раду прописани су разлози за отказ уговора о раду на иницијативу послодавца. Међутим, правилно је од стране другостепеног суда закључено да се овде не ради о примени тог прописа већ о активирању дејства претходног решења о престанку радног односа од 25.06.2008. године. Решење од 03.01.2020. године само је декларативне природе јер оно декларише тј. констатује ту ситуацију. Разлози за престанак радног односа тужиље нису они прописани чланом 179. Закона о раду већ претходно донето решење о престанку радног односа које је коначно и правноснажно а којим је констатовано да је тужиљи престао радни однос истеком рока за који је заснован. Решењем од 03.01.2020. године само је формализован престанак радног односа тужиље по решењу од 25.06.2008. године. Разлози за престанак радног односа тужиље садржани су у ранијем решењу о престанку радног односа од 25.06.2008. године. Стога је и право тужиље на враћање на рад престало – отпало након што је то решење постало правноснажно и након покретања судског поступка њен тужбени захтев за поништај тог решења одбијен као неоснован.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Туженом нису признати трошкови стручног састава одговора на ревизију јер састав одговора на ревизију није био потребан па је на основу члана 154. и члана 165. став 1. ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић