Виши суд у Сомбору је пресудом Гж 661/23 од 07.08.2023. године, ставом првим изреке, делимично усвојио и делимично одбио жалбе туженог и тужилаца и преиначио пресуду Основног суда у Врбасу, Судска јединица у Кули П 665/2019 од 28.09.2022. године у делу захтева за накнаду материјалне штете и у делу одлуке о трошковима поступка, тако што је одбио тужбени захтев тужилаца да се обавеже тужени да им исплати на име пореза на пренос апслутних права износ од 4.423,00 динара са законском затезном каматом од 29.11.2020. године до исплате, захтев за законску затезну камату на износ од 150.851,00 динара на име накнаде материјалне штете за период од 29.11.2020. године до 28.09.2022. године и захтев тужилаца за накнаду трошкова поступка преко износа од 437.260,00 динара до досуђеног износа од 618.660,00 динара са разликом припадајуће законске затезне камате, док је у преосталом делу на име накнаде материјалне штете и на име накнаде нематеријалне штете и у делу решења о трошковима поступка у непреиначеном делу, првостепена пресуда потврђена. Ставом другим изреке, одбијени су захтеви жалилаца за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац АА је изјавио ревизију против преиначујућег дела пресуде, а сви тужиоци су изјавили ревизију против преиначујућег решења о трошковима поступка, на основу члана 403. и 404. Закона о парничном поступку, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23-други закон), у вези одредбе члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 10/23), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног суда, у конкретном случају није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе као ни ново тумачење права, па нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији тужилаца прописани одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Предмет тражене правне заштите тужиоца АА је накнада материјалне штете у висини плаћеног пореза на пренос апсолутних права на износ досуђене тоталне штете на његовом возилу насталој у саобраћајној незгоди коју је скривио осигураник туженог, те законска затезна камата на досуђени износ тоталне штете. Одлука другостепеног суда којом је преиначена првостепена пресуда и одбијен тужбени захтев тужиоца донета је применом одговарајућих одредби материјалног права на утврђено чињенично стање. Тужилац у ревизији не указује на другачије одлуке судова донете у предметима са истим правним основом и чињеним стањем као у овом предмету, у смислу потребе уједначавања судске праксе. У делу којим се побија одлука о законској затезној камати, у погледу каматног периода, је одлука о споредном потраживању, која не може бити предмет посебне ревизије, па ни у том делу нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној.

Сви тужиоци ревизијим побијају и одлуку о трошковима парничног поступка. Ову врсту одлуке суд доноси на основу успеха парничних странака и предузетих радњи у поступку у сваком конкретном предмету, применом процесног закона, што представља чињенично питање у сваком спору.

Из наведених разлога, Врховни суд је одлуку као у ставу првом изреке, донео применом одредбе члана 404. став 2. ЗПП.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије на основу одредбе члана 410. став 2. у вези са чланом 420. став 6. Закона парничном поступку и нашао да ревизија тужилаца није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. На основу одредбе члана 479. став 6. истог закона, против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности, ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 28. ЗПП, прописано је да ако је за утврђивање стварне надлежности, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима прописаним у закону је меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева (став 1), док се камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и трошкови поступка не узимају се у обзир ако не чине главни захтев (став 2).

Имајући у виду да тужилац АА ревизијом побија одлуку у делу за накнаду материјалне штете у износу од 4.423,00 динара, што не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе и законску затезну камату на досуђени износ, а сви тужиоци побијају одлуку о трошковима поступка, то ревизија тужилаца у смислу цитираних одредби није дозвољена с обзиром на вредност побијаног дела, односно врсту одлуке која се побија.

Из изложених разлога, Врховни суд је одлуку као у ставу другом изреке донео применом одредбе члана 413. у вези са чланом 420. став 6. ЗПП у вези са чланом 92. Закона о уређењу судова.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић