Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужилац је поднео одговор на ревизију.

Ревизија је дозвољена применом члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/2011… 10/2023, у даљем тексту: ЗПП), због чега није било места оцени дозвољености изузетне ревизије применом члана 404. ЗПП.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/2011….10/2023, у даљем тексту: ЗПП), Врховни суд је оценио да је ревизија туженог основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био запослен код туженог на одређено време у укупном трајању од 4 године, 1 месец и 2 дана. У периоду од 29.03.2017. године до 30.04.2021. године тужилац је са туженим закључио 30 сукцесивних уговора о раду на одређено време. По основу уговора о раду од 29.03.2017. године и од 28.04.2017. године, тужилац је обављао послове „обрада ...“ без навођења основа рада на одређено време. Након тога тужилац је са туженим закључио седам уговора о раду на одређено време ( уговори о раду од 01.09.2017. године, од 29.12.2017. године, од 28.02.2018. године, од 27.04.2018. године, од 31.08.2018. године, од 30.11.2018. године и од 31.12.2018. године) без навођења основа рада на одређено време по којима је обављао послове „помоћни послови ...“, а у периоду од 01.03.2019. године до престанка радног односа 30.04.2021. године је са туженим закључио више сукцесивних уговора о раду на одређено време, без прекида рада, а због реализације пројеката туженог. Првим уговором о раду тужилац је засновао радни однос код туженог ради обављања послова „обрада ...“, али је све време код туженог, па и у периоду важења уговора закључиваних ради реализације пројеката, радио на пословима „помоћни послови ...“. Решњем туженог од 28.04.2021. године тужиоцу је код туженог престао радни однос са даном 30.04.2021. године. У периоду рада тужиоца код туженог, била је на снази забрана примања запослених у радни однос на неодређено време код корисника јавних средстава у смислу члана 27. и 34. Закона о буџетском систему којим је предвиђен изузетак од поменуте забране уз сагласност Владе РС због чега је донета Уредба у поступку за прибављање сагласности за ново запошљавање и додатно радно ангажовање код кирисника јавних средстава.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом материјалног права из одредбе члана 37. Закона о раду оценио да је потреба за радом тужиоца све време била стална, али да тужбени захтев за утврђење преображаја радног односа у недоређено време и за враћање тужиоца на рад није основан, јер је у конктретном случају изостала сагласност Владе РС уз претходно прибављено мишљење Министарства за запошљавање нових лица ради попуњавања слободних радних места код туженог као корисника јавних средства.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и усвојио тужбени захтев, јер је тужилац на основу више сукцесивно закључених уговора о раду на одређено време обављао код туженог исте послове у трајању дужем од 24 месеца, па је дошло до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време применом одредбе члана 37. Закона о раду и обавезао туженог да тужиоца врати на рад.

По оцени Врховног суда, основано се ревизијом туженог указује да је закључак другостепеног суда заснован на погрешној примени материјалног права.

Одредбом члана 37. Закона о раду, прописано је да уговор о раду може да се закључи на одређено време, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба (став 1), послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дужи од 24 месеца (став 2), ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време (став 6).

Тужени према Закону о буџетском систему спада у кориснике јавних средстава, па се у односу на њега примењују одредбе и тог закона. Законом о изменама и допунама тог Закона („Службени гласник РС“ број 108/2013 од 06.12.2013. године) у члану 27е додати су нови ставови 34. и 35. којима је прописано да корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31.12.2015. године, а изузетно од тог става радни однос са новим лицима може се засновати уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног министарства, односно другог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење министарства. Наведена одредба члана 27е став 34. Закона, новелирана је каснијим изменама и допунама („Службени гласник РС“ број 142/2014... 149/2020), тако да корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних односно упражњених радних места до 31. децембра 2016. године („Службени гласник РС“ број 103/2015), затим до 31. децембра 2017. године („Службени гласник РС“ број 99/16), до 31. децембра 2018. године („Службени гласник РС“ број 113/17), до 31. децембра 2019. године („Службени гласник РС“ број 95/18 и 31/19), односно до 31. децембра 2020. године („Службени гласник РС“ број 72/2019 и 149/2020). Чланом 105. наведеног закона прописано је да ако су одредбе других закона, односно прописа у супротности са овим законом, примењују се одредбе овог закона.

У конкретном случају, тужилац је од 29.03.2017. године непрекидно 4 године 1 месец и 2 дана без прекида по основу више сукцесивних уговора о раду на одређено време радио код туженог на истим систематизованим пословима, а решењем туженог од 28.04.2021. године престао му је радни однос заснован уговором о раду на одређено време због истека рока на који је закључен. Правилна је оцена другостепеног суда да закључење сукцесивних уговора по престанку рада из претходних уговора, а за обављање истих послова представља злоупотребу права од стране туженог, јер се не ради о временски ороченим пословима, већ о сталним пословима за којима послодавац има потребу.

Међутим, одредбе Закона о буџетском систему којима је прописана забрана заснивања радног односа са новим лицем, ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места осим у изузетним случајевима уз сагласност надлежног органа Владе, су lex specialis у односу на одредбе Закона о раду којима се прописују услови за преображај радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, што произилази из одредбе члана 105. тог закона. Како је тужилац био радно ангажован у периоду када тужени као корисник јавних средстава није био у могућнности да заснује радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места, осим када за то постоји сагласност тела Владе и предлог надлежног министарства, односно другог надлежног органа, а уз претходно прибављено мишљење министарства, што овде није случај, и по оцени Врховног суда нема услова да за преображај радног односа тужиоца у радни однос на неодређено време ни за враћање тужиоца на рад, како је то оценио првостепени суд.

Имајући у виду све наведено, погрешно је другостепени суд применио материјално право када је преиначио првостепену пресуду у делу тужбеног захтева за утврђење преображаја радног односа и враћање тужиоца на рад, због чега је на основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучено као у првом ставу изреке.

Туженом према успеху у ревизијском поступку применом одредби чл. 153, 154. и 163. ЗПП припада право на накнаду трошкова ревизијског поступка и то за састав ревизије у износу од 49.500,00 динара, према Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката. Туженом нису на терет тужиоца досуђени трошкови судских такси на ревизију и на одлуку о ревизији, јер према Тарифном броју 1. тачка 10. и Тарифном броју 2. тачка 12. Закона о судским таксама у споровима из радног односа запослени или бивши запослени плаћа таксу по овим тарифним бројевима (на поднеске и на одлуке) само ако се захтев односи на новчано потраживање, што није ситуација у конкретном случају.

Из наведених разлога, применом члана 165. ЗПП одлучено је као у ставу другом изреке.

Тужиоцу не припада право на накнаду трошкова ревизијског поступка, јер састав одговора на ревизију није била нужна радња за одлучивање у ревизијском поступку, па је применом члана 165. ЗПП одлучено као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Марина Милановић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић