Настанак првих судова у Србији

Први судови у Србији били су тековина Првог српског устанка и Карађорђа. Међу историчарима и правницима спорни су датум и место њиховог настанка. Једни тврде да су први судови, магистрати, основани крајем априла 1804.године, на основу одлуке скупштине у Остружници. Народне старешине су предлагале Карађорђу честите судије из својих нахија, који су тада изабрани.

Други, међу којима је најзначајнији прота Матеја Ненадовић, тврде да се избор првих судија догодио се на скупштини Ваљевске нахије, 5. маја 1804. године, када је основан Суд нахије ваљевске. Суд је радио у колибама у Кличевцу код Ваљева, по упутствима о раду званим «Пунктације», познатијим у правној литератури као «Законик проте Матеје Ненадовића».

* * *

1805.године установљен је највиши земаљски суд под називом Синод, који је претеча Правитељствујушћег Совјета Сербског, касније Сената или Совјета народног Сербског. Совјет је са врховним вождом Карађорђем делио управну и судску власт. Убрзо је у ослобођеном Пашалуку започето оснивање нахијских судова, о чијој објективности и раду говори и запис Вука Караџића: «Овоме суду могао је сваки човјек тужити и војводу, и он је морао доћи да одговара».

Тадашњу мрежу судова су чинили првостепени «сеоски», другостепени «кнежински» и трећестепени «нахијски» судови. Судило се за најчешће за отмицу девојке, по водом деобе задруга, крађа, породичних ствари и наслеђивања.

Тешко је било навићи прост народ на установу суда. Више се за правду још дуго ишло старешинама него судијама, који су судили по некадашњем племенском обичајном праву, не знајући за друге начине.

Период после Другог српског устанка

После Другог српског устанка, судски систем је био мешовити, турско-српски, који је захваљујући изузетним дипломатским способностима кнеза Милоша, званично раздвојен 1820. године, када је за Србе формиран «Суд обшћенародни сербски» у Крагујевцу а Турцима су наставили да суде тзв.муселими.

Убрзо су формирани и нахијски судови - први у Пожаревцу 1821, а затим до 1826.године и у Чачку, Јагодини, Смедереву, Ваљеву и Шапцу, Свилајнцу, Ужицу и Крагујевцу. Основане су и Народне канцеларије: у Београду (Велики народни суд у Београду), чији је председник био прота Матеја Ненадовић, и у Крагујевцу, у којима је суђено Србима «за веће кривице»..

Иако је Обшћенародни суд имао судску власт, последња инстанца био је кнез, па је и даље, поред привидне самосталности суда, имао сву власт у својим рукама.

Кнез Милош је 1825.донео прва упутства за рад магистрата-нахијских судова, под називом «Настављеније», а затим и Пословник, па Едикт за чланове магистрата, и најзад Уредбу о раду магистрата 1835.године, покушавајући тиме да нормативно уреди начин рада судова.

Резултати суђења били су видљиви врло рано. Знатно су умањени насилништво и хајдучија, спречаване су скитње и беспосличења, сачињени су спискови становништва и уведен порески систем. Иако је многе буне кнез Милош крваво угушио, неке је спречавао пријатељским споразумима и опростима, после чега је то потврђивано на служби божијој, у цркви. Многи путописци с почетка владавине кнеза Милоша описују Србију као сређену и сигурну земљу за сваког путника. У њу је Европа већ била закорачила, а Србија била отворила врата свему што је погодовало њеном напретку.

Сретењски устав 1835.

Сретњским уставом из 1835.године, либералним за то време, изричито су одвојене три гране власти: «законодавна, законоизвршитељна и судејска». Прве две вршили су кнез и Совјет државни, који је основан као орган састављен од народних старешина, поводом којег су настали и први закони у Србији.

Судска власт требало је да буде тростепена и самостална. До успостављања судова у сва три степена, судску власт су вршили: првостепени окружни судови, Велики суд као апелација и Совјет државни као трећи степен. Оваква улога Совјета је, наравно, ограничавала судску власт, али је и поред тога тај устав знатно унапредио судство.

Устав је значајан по томе што формално-правно уводи судијску независност: „Судија не зависи у изрицању своје пресуде ни од кога у Србији до од законика српског; никаква ни већа ни мања власт у Србији нема права одвратити га од тога или заповедати му да другојачије суди него што му закони прописују“.

Турски устав 1838.

1838. донет је Турски устав, којим је, ради ограничавања власти кнеза Милоша, а под јаким утицајем Русије, наметнута јача улога колегијалног органа власти, Совјета државног.

Устав је преузео из претходног потпуно одвајање судске од осталих грана власти и обавезну тростепеност судских инстанци. За разлику од претходног, овај устав суштински уводи искључиву надлежност судова у вршењу судске власти, односно искључује Совјет. Нову мрежу судова су чинили: примиритељни (сеоски), првостепени (окружни) и апелациони. Судови су судили само по законима и уредбама, а управна власт им се није смела мешати у рад. Сваки суд требало је да има обавезно: суднице, затвор, крст, Јеванђеље, прописе о суду и Устав. Председник и чланови су морали да буду поштени, часни, савесни, непристрасни, неподмитљиви „ и од саме природе бистри, благоразумни и проницателни људи, кои ће иако нису прилике имали учити се, кадри бити оно што је пред Богом и пред људима право, здравим разумом својим постигнути, и у сваком случају оно што за право нађу, без свакога атара или мира решити и пресудити“.

У Србији је било око 1251 примиритељних судова, окружних колико и округа, а 1840.године је основан Апелациони суд са седиштем у Крагујевцу, који је од 1841.године премештен у Београд.

Судство је добило самосталан положај а тиме је започета и велика активност на доношењу писаних закона.

Све је више било прописа о раду судова, од којих је најважнији први Закон о уређењу судова из 1840. 
1844. донет је први Грађански законик, најважнији закон за Србију у то време. Био је то, са мањим изменама и амандманима, скраћени превод Аустријског општег грађанског закона, који је би заснован на римском праву. У Законик су били укључени поједини елементи српског обичајног права, посебно у вези са наслеђивањем и наслеђивањем унутар породичне задруге. Најважнија одредба је свакако била прописивање неповредивости приватне имовине. Овим законом су коначно укинути феудални односи, што је допринело бржем развоју села.

Наведени текст је из публикације под називом "Врховни суд Србије 1846 - 2006. године, 160 година владавнине права"
аутора др. Николе Жутића, настао поводом обележавања стошесдесетогодишњице постојања највишег суда у Србији, 2006.