Врховни касациони суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11...18/20).

Правноснажном пресудом обавезана је тужена да тужиоцу накнади материјалну штету коју је претрпео на засадима воћњака на својој парцели у Општини Ивањица услед елементарне непогоде - града и олује дана 14.05.2015. године. По Закону о министарствима (''Службени гласник РС'' 44/14) послови противградне заштите су у надлежности Министарства унутрашњих послова и обављају се у Сектору за ванредне ситуације. Сезона одбране од града у Републици почиње 15. априла и завршава се 15. октобра. Тужена је одговорна за насталу штету јер је пропустила да обезбеди неопходне услове и мере за противградну заштиту (није обезбедила ракете, није обучила стрелце, нити им је у ванредној ситуацији наредила да дејствују у циљу заштите). Град не представља вишу силу да би тужена била ослобођена одговорности по члану 177. ЗОО јер се појава градоносних облака може у метеоролошком смислу предвидети и штета у претежном делу спречити. Према одредбама Закона о ванредним ситуацијама (''Службени гласник РС'' 11/09 и 92/11) Република Србија преко надлежног сектора МУП-а врши испоруку противградних ракета, обучава и финансира накнаду за рад стрелаца и даје дозволу за дејство противградних станица у ванредним ситуацијама (градоносни облаци). Због тога је Република Србија одговорна за штету по члану 35. Устава РС, члану 172. ЗОО и по правилима из Закона о ванредним ситуацијама. Нижестепени судови су применом члана 192. ЗОО утврдили да тужилац као оштећени није предузео никакве мере у смислу спречавања штете односно смањења обима штете на засаду малина у виду заштите засада која подразумева савремена пољопривредна производња, постављање противградне мреже. Због тога је тужилац допринео настанку штете 30% у ком износу је умањена накнада штете. Накнада штете умањена је и за износ од 30% јер ни благовремено предузете мере заштите од града не гарантују 100% заштиту већ је проценат успешности дејства противградне заштите 70%. Штета на засаду шљиве умањена је за 30% према проценту успешности дејства противградне заштите при чему нема доприноса тужиoца јер није могуће постављање противградне заштите на засаду шљива.

Оваква одлука није у супротности са судском праксом овог суда, израженом у пресуди Врховног касационог суда Рев 4428/2018 од 17.04.2019. године, донетoj у истоветнoм чињеничноправнoм спору, због чега нема услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, а ради разматрања правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, нити ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 404. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. става 2. тачке 5) ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. става 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000,00 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 23.02.2018. године, а преиначена 06.07.2019. године. Побијана другостепена пресуда донета је 11.02.2021. године. Вредност предмета спора побијаног дела је 492.264,00 динара.

Како у конкретном случају вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан преиначења тужбе, то ревизија није дозвољена у смислу члана 403. става 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић