Пресудом Вишег суда у Чачку Гж 693/20 од 19.02.2021. године, ставом првим изреке преиначена је првостепена пресуда у ставовима првом и четвртом изреке, тако што је одбијен тужбени захтев којим су тужиље тражиле да се обавеже тужени да тужиљама, као солидарним повериоцима на име накнаде нужних и корисних трошкова насталих адаптацијом подрумске оставе бр. ..., у подруму стамбене зграде која је изграђена на кп.бр. ... (зграда бр. ...) КО ..., у ул. ... у ..., исплати 29.338,00 динара са законском затезном каматом почев од 03.06.2015. године, па до исплате. Ставом другим изреке обавезане су тужиље да туженом накнаде трошкове парничног поступка од 59.400,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиље су благовремено изјавиле ревизију, због погрешне примене материјалног права, с тим што су предложиле да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).

Ценећи испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије, Врховни касациони суд је имао у виду да из навода ревизије тужиља не произилази да постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, односно правних питања у интересу равноправности грађана, не постоји ни потреба новог тумачења права, као ни неуједначена судска пракса. Имајући ово у виду, као и да се у конкретном случају ради о парници ради накнаде штете (на име накнаде нужних и корисних трошкова насталих адаптацијом и санацијом подрумске оставе), у којима одлука о основаности тужбеног захтева и примена материјалног права зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају, да тужиље нису уз ревизију доставиле пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој правној ствари, нити у ревизији указују на другачије одлуке другостепених судова или Врховног суда Србије и Врховног касационог суда, на основу чега овај суд налази да нису испуњени услови из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку(„Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), па је у складу с тим и одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу који не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, док према члану 479. став 6. ЗПП, против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Тужба у овој правној ствари понета поднета је 03.06.2015. године, а вредност предмета спора је 80.390,53 динара.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинско-правном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 3.000 евра, што значи да се ради о спору мале вредности, у коме ревизија није дозвољена, то је и ревизија тужиља недозвољена, применом члана 479. став 6. ЗПП.

Без обзира што је одлука преиначена, у ком случају би у смислу одредбе члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП ревизија била увек дозвољена, у овом случају ревизија није дозвољена јер је у посебној глави Закона о парничном поступку који регулише поступак у спору мале вредности прописано да ревизија у овим случајевима није дозвољена, па специјално правило искључује примену општих правила (члан 467. ЗПП).

На основу изнетог, применом члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић