Правноснажном пресудом одбијен је, као неоснован, тужбени захтев за накнаду материјалне и нематеријалне штете услед смрти блиског лица, због застарелости потраживања, применом одредбе члана 376. Закона о облигационим односима. Ово због тога што је син тужилаца погинуо у саобраћајног незгоди, услед удара возилом осигураним код туженог, којим је управљао ВВ, која се догодила 31.10.2013. године, када су тужиоци сазнали за штету и лице које је штету учинило, а тужбу ради накнаде штете су поднели 29.06.2018. године, након истека законом предвиђеног рока за њено подношење.

Тужиоци изјављују посебну ревизију с позивом на рок застарелости за накнаду штете проузроковане кривичним делом из члана 377. Закона о облигационим односима, који се у конкретном случају не може применити. Ово због тога што у случају када је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости од рокова прописаних чланом 376. ЗПП, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења, само ако је правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим за кривично дело. Прекид застаревања кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете. Исти рок застарелости кривичног гоњења се примењује ако је кривични поступак обустављен, односно ако се није могао покренути зато што је окривљени умро или је психички оболео, односно ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење и одговорност окривљеног, као што су амнестија и помиловање. У свим осталим случајевима се примењује рок застарелости потраживања из члана 376. ЗОО.

У конкретном случају, Основно јавно тужилаштво није нашло основ за покретање кривичног поступка против возача возила којим је усмрћен син тужилаца, због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја, јер не постоје основи сумње да је извршио кривично дело за које се гони по службеној дужности. С тога, како против овог лица, као евентуалног извршиоца кривичног дела, није ни покренут кривични поступак, то нису испуњени услови за примену рока застарелости из члана 377. ЗОО, већ се примењују општа правила о застарелости утврђена чланом 376. ЗООО.

Осталим наводима ревизије оспорава се правилно и потпуно утврђено чињенично стање и ставља примедба на оцену доказа изведених у поступку, што није разлог за посебну ревизију, чија је дозвољеност условљена испуњењем услова прописаних у члану 404. став 1. ЗПП.

Из наведених разлога, на основу члана 404. ЗПП, одлучено као у првом ставу изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Чланом 468. став 1. ЗПП је прописано да су спорови мале вредности спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Чланом 479. став 6. ЗПП прописано је да у поступцима о споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда ревизија није дозвољена.

Тужба у овој правној ствари поднета је 29.06.2018. године и у њој је као вредност предмета спора означен износ од 100.000,00 динара. Првостепена пресуда донета је 27.02.2019. године. Другостепена пресуда донета је 24.06.2020. године.

Како се у конкретном случају ради о спору мале вредности, у ком вредност предмета спора побијеног дела очигледно не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ревизија тужилаца није дозвољена применом члана 479. став 6. ЗПП.

Сходно изложеном, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић