Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиље су благовремено изјавиле ревизију због погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку (посебна ревизија).

Тужена је одговорила на ревизију.

Посебна ревизија је, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; у даљем тексту: ЗПП), изузетно правно средство које се може изјавити због погрешне примене материјалног права против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом. О дозвољености посебне ревизије одлучује Врховни суд, ценећи потребу одлучивања о том правном средству због разматрања правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Испитујући дозвољеност ревизије, Врховни суд је нашао да није испуњен ниједан од услова за одлучивање о ревизији тужиља као изузетно дозвољеној, јер пресуђењем у овој парници није одступљено од правног става који је овај суд изразио у својим одлукама, а којима је расправљено питање права на исплату накнада лицима која су на дан 09.06.1999. године била у радном односу у државним органима, покрајинским органима, органима локалне самоуправе, јавним предузећима чији је оснивач Република и јавним предузећима чији је оснивач локална самоуправа са подручја АП Косово и Метохија, као и запосленима у јавним службама са подручја АП Косово и Метохија који живе и раде ван подручја АП Косово и Метохија и нису радно ангажовани, уз примену материјалног права које је у складу са правним ставом овог суда израженог у бројним одлукама који се односи на правна питања на која се ревизијом указује. Ревизија је усмерена на разрешење чињенично-правног питања конкретног спора, а уз њу нису ни приложене супротне одлуке у истој чињеничној и правној ситуацији нити се ревиденти на њих позивају.

Из наведених разлога, нису испуњени услови за примену инстутута изузетно дозвољене ревизије из члана 404. ЗПП, због чега је одлучено као у ставу првом изреке, применом члана 402. став 2. истог закона.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија недозвољена.

Имајући у виду да се предмет спора у овој парници не односи на заснивање, постојање и престанак радног односа, у ком случају би ревизија била дозвољена применом члана 441. ЗПП, већ је предмет спора новчано потраживање, дозвољеност ревизије цени се по општим правилима о дозвољености ревизије у имовинско-правним споровима. Одредбом члана 403. став 3. ЗПП је прописано да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој парници поднета је 29.03.2016. године и у њој је означена вредност предмета спора од 1.347.192,00 динара. Динарска противвредност једног евра на дан подношења тужбе износила је 122,5950.

С обзиром да вредност предмета спора побијаног дела очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе то ревизија није дозвољена па је стога одбачена као у ставу другом изреке, применом члана 413. ЗПП.

Одлука о трошковима поступка по ревизији донета је на основу члана 165. став 1. у вези с чл. 153. став 1. и 154. став 1. ЗПП, с обзиром да тужиље нису успеле у том поступку, а да трошкови састава одговора на ревизију нису били потребни.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић