Врховни суд Србије је основан 09. септембра 1846. године (по старом календару), на основу Уредбе кнеза Александра Карађорђевића.
Ово је кратки приказ 160-годишњег историјата суда рађен је по монографији "Врховни суд Србије - 160 година владавине права", аутора др. Николе Жутића, научног саветника у Институту за савремену историју у Београду (издавач: Врховни суд Србије).
Поред историјског приказа настанка највишег суда, корисник може да сазна и имена судија највишег суда кроз историју, документ који је такође настао у вези обележавања 160 година од настанка Врховног суда Србије. Документ је допуњен именима судија највишег суда до краја 2009. године, до престанка са радом Врховног суда Србије.
Оснивање Врховног суда Србије
Врховни суд земаљски формиран је 1846.године као суд трећег и последњег степена.
«Врховни суд се састојао од Председатеља и четири члана, са секретаром и осталим потребним персоналом канцеларијским (& 2)» - из Уредбе о устројству Врховног суда
Судије и председника је постављао кнез, по предлогу Министарства правосуђа. Они су морали бити «понајотличнији људи, који су часни, непристрасни, правдољубиви и способни».
Овај суд је, по мишљењу историчара права, имао само судећу власт, док је касациона била и даље у рукама кнеза Александра Карађорђевића По његовој одлуци из 1847. Врховном суду је додељена титула «Високославниј», па је његов нови назив гласио «Високославниј Врховниј Суд».
* * *
Суд је први пут добио касациону надлежност 1855.године, када је кнез донео одлуку о његовом преустројству у «Високославниј Врховниј и Касациониј Суд». Поред председника, у суду је било још осам чланова, два секретара и особље. Био је подељен у два одељења, као и претходни суд. Одлуке су доношене већином гласова, а закључци о току суђења су завођени у протокол, са ознаком је ли суђење било у општем заседању или у одељењу.
* * *
Реорганизацијом из 1858.године, Високославни врховни и касациони суд је преобраћен у Високославни касациони суд, изгубивши судећу власт, чиме је коначно заживео тростепени судски систем какав је предвиђен у Уставу из 1838.године. Овај суд је имао исти састав и начин рада као и претходни суд. Спорови које је решавао били су грађански и кривични, као и сукоби надлежности између војних, полицијских судова, грађанских судова.
* * *
Слободно се може рећи да су модернизација и даље јачање судске власти и у доба уставобранитеља имали подлогу у Турском уставу из 1838, чије су последице, и после много година од доношења, биле веома значајне: одвајање судске од управне власти, стварање позитивног права, слабљење кнежеве апсолутне власти, сређивање финансијске администрације и организација њене судске и рачунске контроле увођењем Главне контроле.
* * *
Након уставобранитеља је кратко по други пут владао кнез Милош. У том периоду настављено је стварање и развој позитивног права и независног судског система. Након Милоша, владао је кнез Михаило Обреновић. Он је, међутим, користећи бомбардовање Београда од стране Турака 1862.године, успео да искористи ту ситуацију као изговор и ограничи законодавну и управну, али, срећом, не и судску власт.
Кнез Михаило није могао мењати Турски устав, који му је ограничавао власт у корист Државног савета, па је зато доносио законе супротне уставу, којима је Савету умањивао значај и овлашћења у своју корист. Судство је, међутим, измицало кнежевом ауторитету. Судски поступак је у то време формализован, за судије је тражена стручна спрема итд.
* * *
Коначно, 1865. године је донет Закон о устројству судова, по којем мрежу судова Србије чине окружни и апелациони судови и Касациони суд. По том закону, Касациони суд у Београду је радио у три одељења. Судско веће чинило је 15 судија, од којих је један био председник. Судије је постављао Кнез својим указом. Основна надлежност суда била је да „прати да се у земљи како формални, тако и материјални закони и прописи у предметима грађанским, спорним и неспорним, као и кривичним, употребљавају у оном смислу у коме гласе и једнообразно“, при чему је у случајевима утврђеним законом, имао право потврде или поништења нижестепених судских пресуда и решења.
Овим законом Касациони суд је добио у надлежност интерпретацију судских прописа, уместо министра правосуђа. Министар је, међутим, сматрао да треба да објашњава судовима како ће да суде, следећи став целог режима којем је служио да судови треба да подлежу владиној контроли. Али, самосталност и независност правосуђа је јачала, а преко ње и правна држава.
Правило да „судија може бити само онај Србин који је, уз друге законске услове за државну службу, редовно свршио Правни факултет у Србији или на страни“, увођењем у уставни текст добија значај уставног начела, на који ниво бива подигнута и сталност судијске функције, предвиђена касније Законом о судијама. О положају судије тога времена сведочи уставна одредба да „судија не може бити лишен свог звања, уклоњен са дужности против своје воље, нити се против њега може подићи тужба, или се пензионисати без одговарајућег акта Касационог суда“.
* * *
Намеснички Устав из 1869, Устав из 1888 и Закон о судијама из 1881. такође су прописали судску незвисност у односу на остале две гране власти, као и тростепеност судова.
Допунама Закона о устројству Касационог суда из 1895. године предвиђено је да суд тумачи прописе нижим судовима, доноси начелне правне ставове поводом неких законских питања и све то заводи у нарочиту књигу у суду, са потписом свих судија који су имали учешћа у решавању. Такође, то је објављивано у службеном листу и извештаван је министар правосуђа о томе. Ова решења су била обавезна за одељења и општу седницу суда.
По том закону, на пример, Касациони суд је одлучивао о томе да ли ће неки судија одговарати „за злочинства и преступљења“ учињена у званичној дужности или накнаду штете која би се учинила кривицом судије у званичној дужности. Тужбу је подносио министар правде заједно са доказима. Ако би Касациони суд одлучио да је тужба основана, одредио би суд који ће судити судијиа о исходу би обавестио и министра.
Дисциплинске казне судијама изрицао је дисциплински суд, у чији састав су улазили председник Касационог суда или у његовом одсуству најстарији по рангу судија Касационог суда, четири члана Државног савета и четири судије Касационог суда, коцком изабрани за сваки поједини случај суђења.
Краљевина СХС
Први Устав Краљевине Југославије, Видовдански устав из 1921.године, прописао је увођење јединственог правног поретка, односно уједначавање правних система земаља које су биле у саставу Краљевине. Устав је прописао формирање јединственог Касационог суда Краљевине Југославије, са седиштем у Загребу, чији би основни задатак био да се стара о `правилној и једнообразној` примени како материјалних тако и процесних кривичних закона, и да доноси у тумачење закона елементе сталности и доследности, како би се у потпуности предупредило правно шаренило у судској пракси.
Тада је владао тзв. државно-правни провизоријум са шест наслеђених правних подручја: Словенија и Далмација, Хрватска и Славонија, Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Војводина, у којима су касациону надлежност вршили: Касациони суд у Београду, Врховни суд у БиХ (Сарајеву), Сто седморице у Загребу, Велики суд у Подгорици и Одељење Касационог суда у Новом Саду (за подручје Баната, Бачке и Барање), које је основано 17.9.1920. године.
Сви наведени судови наставили су да раде и по доношењу Видовданског устава, а требало је да буду укинути оснивањем Касационог суда Краљевине у Загребу.
Устав Краљевине Србије од јуна 1903. године уведен је у важност и за присаједињене округе у старој Србији (Космету) и Јужној Србији (Македонији).
Касациони суд у Београду наставио је са радом и имао је надлежност над свим првостепеним судовима у Краљевини Србији, среским судовима и судбеним столовима на територији Баната, Бачке и Барање и над београдским, новосадским и скопским апелационим судовима, као и над Главном контролом у увиду у спорове о државним рачунима и ради државног надзора.
Изменама из 1922.године, Касациони суд у Београду са одељењем Б у Новом Саду имао је 35 судија, међу којима: председника, његовог заменика и четири председника одељења.
* * *
Одељење Б Касационог суда, са седиштем у Новом Саду било је надлежно за Банат, Барању и Бачку. Имало је пет судија, а најстарији од њих је управљао одељењем и био потпредседник Касационог суда. Судије је постављао краљ, по предлогу министра правосуђа. Одељење је стварно започело са радом 1921. године. Први председник овог Одељења је био Сомборац др Јован Лалошевић, а за њим Александар Димитријевић, др Сава Путник, Јован Савковић итд. Одељење је 1930.године требало да буде премештено у Сомбор, али закон који је то прописивао иако је «ступио у живот и добио обавезну снагу» није извршен у том делу, и седиште Одељења је остало у Новом Саду.
* * *
Иако су судови били независни, ипак и ово време бележи честе и озбиљне покушаје угрожавања тог принципа, али и храброст и јасан став судија да то не дозволе. На пример: 1919. године је Краљ донео указ којим је мењао постојећи Закон о судовима из 1865.године, а на предлог Министарског савета. Први судија Касационог суда у Београду и тадашњи његов председник, уважени правник Михајло П.Јовановић, реаговао је оштро на незаконити покушај управне власти да нижим правним актом мења виши, а све то, наравно, без учешћа законодавне власти. Написао је писмо тадашњем министру правосуђа Тимотијевићу, у коме се каже:
„Касациони суд је доведен у положај којим би се хтело да примени прописе једнога указа насупрот прописима једнога закона. То Касациони суд, наравно, неће мочи учинити. Касациони суд, радећи у својој Општој седници, не може се за потврду законитости свога поступка позивати на један Указ за оно за шта постоји закон.”
* * *
* * *
Ни Закон о устројству судова из 1928, који је био у процедури од 1823.године, није довео до оснивања Касационог суда у Загребу. То је до краја постојања Краљевине СХС остала утопистичка идеја која није остварена.
Федерализам у правосуђу стварао је велике проблеме у пракси, као нпр. у извршавању судских одлука - Хрватска и Славонија нису извршавале одлуке суда из Србије, сматрајући да су засебно правно подручје. Такође, апсурд је да федерализам није доводио до јединства, већ истицао разлике у правним системима подручја, које су биле највидљивије у предметима за решавање сукоба надлежности, који су били врло бројни.
* * *
Касније је овај суд постао самосталан. Интересантно је да је Закон о Државном суду предвиђао ретроактивно дејство, дакле могао је бити примењен и на ситуације пре његовог доношења, што су многи познати правници оценили као веома реакционарно законско решење, што краљу Александру није сметало да донесе још два закона са сличном садржином. У позитивном правном систему ретроактивно важење прописа је потпуно незамисливо.
Елита судачка Краљевине Југославије истицала је да праве судске независности нема ако нема независности према средини у којој се живи, од грађана из средине у којој живи. Како би сачувао независност према средини у којој живи, судија је морао водити рачуна о својо стручној спреми, о одржавању извесног стандарда живота који би одговарао суијском положају и високом угледу који је судској власти дат и који он мора сачувати. Судија је морао целокупно своје држање и кретање да подеси тако да он на своју средину и грађане – парничаре, остави утисак у истину слободног, независног и самосталног судије.
* * *
Министарство правде је 1938. покушало да изврши централизацију војвођанског и `србијанског` правосуђа доношењем уредбе, по којој би Оделјење Б београдског Касационог суда у Новом Саду било премештено у Београд. Међутим, новосадска Адвокатска комора, која је Одељење Б називала Касациони суд из Новог Сада (`Војвођански Касациони суд`), је изричито била против такве намере Министарства правде.
Управна власт никад није хтела да донесе Закон о судијама јер никада није била пријатељ судијске сталности и независности, већ је увек тежила да и судије, као и остале чиновничке редове држи у што јачој зависности и врши на њих свој утицај`.
На пример: Законом о судијама из 1929. године укинута је и судијска сталност. Судије нису дигле свој глас против ове мере сматрајући да су је диктирали `виши државни разлози`, па су се оправдано надали да ће се премештаји судија вршити само тамо где се то покаже неопходно потребним. Међутим, управна власт је искористила такво стање па је почела проводити самовољу над судијама, безразложним премештајима, што је нанело велику штету правосуђу. Дневни листови су доносили гомилу вести о премештајима судија, који су `по потреби службе`, а без икакве стварне потребе, летели с једног на други крај државе. Разлог оваквог понашања управне власт налазио се у потреби да се судије застраше и на тај начин код њих сломи сваки отпор који би се могао јавити против гажења закона од стране управне власти.
Судови у току и непосредно после другог Светског рата
Током рата, Народноослободилачки одбори су од комунистичког руководства наметнути као орган „народне власти“. Повереништво за судство НКОЈ-а захтевало одвајање судске од извршне. Тражила се самосталност и независност судова: „Судови за своје одлуке не одговарају НОО па ни скупштини (Пленуму). Дужни су судити законито.
26. августа 1945. године је донет Закон о уређењу народних судова.
Принцип федерализма, као „државноправни израз равноправности наших народа“, у судству је дошао до изражаја чињеницом да су врховни судови народних република постали највиши органи правосуђа у републикама, па су они по правилу коначно решавали све грађанске спорове и кривичне предмете поводом редовних жалби и захтева за заштиту законитости, док су у погледу примене републичких закона судили коначно и искључиво.
* * *
Нова организација народних судова у комунистичкој Југославији омогућавала је и учешће „неправника“ као чланова суда, да би по предметима по којима буду решавали народни судови, била утврђена истина и предмет био решен у духу «народног схватања правде».
У Упутству о поступку судова из децембру 1944. године створена је идилична помирљива слика судско-наордног „братског“ односа: „Судије и судско особље треба у додиру са народом да га подучавају, да живи у међусобној слози и љубави, да један другога помаже колико год ко може, а да нико другога не вређа или му штету наноси, јер ће се такви поступци строго сузбијати. У том духу као народна установа судови ће увек настојати где се појави парничење да се странке изравнају у колико је то могуће.
* * *
Судови су независни, одлуке доносе слободно и независно од свих других органа народне власти, судску власт врше у име народа. Судије бира народ, контролише их и може их отпустити ако њихов рад дође у сукоб са основним начелима народне власти и законитости народног судства.
* * *
Судску власт на подручју Србије врше народни судови: општински, окружни судови и суд АСНОС-а (Касациони суд, Земаљски суд Србије, Врховни суд Србије) или Врховни народни суд.
ЗАКЛЕТВА : „Заклињем се чашђу свога народа да ћу верно служити народу и да ћу судити законито и непристрасно, чувајући и бранећи тековине Народно ослободилачке борбе“.
Законе и правне норме старе „декадентне“ грађанске судске власти требало је одбацити: „При суђењу се не примењују старе правне норме, већ се тражи праведност свакоме доступна» што је подразумевало да се не мористе стари прописи већ доносе сасвим нови.
* * *
Председништво АВНОЈ-а је 3. фебруара 1945. године донело одлуку о оснивању Врховног суда Демократске Федеративне Југославије, са седиштем у Београду.
За подручје федеративне Србије, као највиши судски орган оснива се Врховни суд федеративне Србије са седиштем у Београду. Надлежност суда била је и судећа и касациона.
Врховни суд федеративне Србије имао је председника, 14 судија, потребан број народних присудитеља (поротника), секретара и остало судско особље. Председника и судије бирало је, на предлог Повереништва правосуђа, Председништво АСНОс-а из реда дипломираних правника, честитих, исправних и народно-ослободилачком покрету оданих лица.
Врховни суд имао је кривична и грађанска већа, као и дисциплинско веће. Председник Врховног суда председавао је по правилу једном од ових већа, а осталима судије које он одреди распоредом рада. Врховни суд судио је и одлучивао по правилу у већима од три судије у нејавним седницама, већином гласова.
Нови Закон о уређењу народних судова од 26. августа 1945 прописивао је да су судови при суђењу судови слободни и независни, те границе њихова деловања одређују једино закони. Контрола народа се огледала у јавности судских расправа и претреса, контроли народних представништава, којима судови морају периодично достављати извештаје о своме раду, у контроли коју врше виши судови над радом нижих судова итд.
Организација судова до Устава РС 1992.
Законом из 1945. су формирани срески (котарски) и окружни судови, врховни судови народних република и Врховни суд АП Војводине и Врховни суд ФНРЈ, као највиши орган правосуђа у ФНРЈ.
Од тог времена до 1955. није се битно мењала организациона структура народних судова. Мењана је повремено њихова надлежност, садржај и начин рада.
* * *
Законик о кривичном поступку из 1953. предвиђао је извесне случајеве када су Врховни судови судили у трећем степену. Заправо, ти судови су судили у трећем степену и у случајевима када су решавали о захтевима за заштиту законитости уложеним против правомоћних пресуда другостпених судова. Врховни судови су имали право делегације надлежности и деволуције свих предмета у поступку.
Значајан акт којим је ојачана законитост на подручју државне управе је Закон о управним споровима, од 23. априла 1952. године, на основу кога је у надлежност врховних судова стављена контрола законитости управних аката.
* * *
Уставни закон из 1953. године није се у већој мери бавио судством и јавним тужилаштвом, али то не значи да није било никаквих новина и промена. Највиши суд у земљи је преименован у Савезни врховни суд; утврђена је надлежност Савезне народне сакупштине за бирање и разрешење судија овога суда, а такође и надлежност ове скупштине за искључиво законодавство о судском и управном поступку, о управним споровима, о извршењу казни и мера безбедности, о уређењу судова и арбитраже, кривични законик и сл.
* * *
Током 1954. године донет је Закон о судовима, као и Закон о привредним судовима и Закон о војним судовима.
Редовни судови опште надлежности (срески, окружни и врховни судови) надлежни су да суде у свим кривичним и грађанским предметима и управним споровима који нису стављени у надлежност привредних и војних судова. Привредни и војни судови суде само у одређеним врстама спорова и одређеним лицима.
* * *
Док би код врховних судова република и уз знатну децентрализацију ипак остао у њиховој надлежности знатан број жалбених предмета и управних спорова, рад у тим судовима, па и српском Врховном суду, и даље је вршен кроз већа у склопу одељења - за кривично, имовинско и статусно, привредно и одељење за управне спорове.
* * *
Устав из 1963. године правосуђу је посвећивао више пажње од ранијих устава, али ипак није успоставио крупније промене. Међутим, Устав је задржао облик правосуђа који је одговарао дотадашњем „етатистичком“ федеративном државном моделу. Специфичност тог устава је што он уводи као уставну функцију контроле уставности и законитости и поверава је уставном судству. Њиме је укинут Врховни суд АП Војводине, а основана су одељења Врховног суда за Војводину и Космет.
* * *
Амандманима из 1968.године истакла је поново важност законодавства републике и аутономних покрајина, у којима су поново конституисани врховни судови Војводине и Косова. Назив Космет за подручје Косова и Метохије се није појављивао до Устава из 1992.године.
Амандманима из 1971. године уведен је „републички карактер правосуђа, тј. даља децентрализација надлежности у законодавној областии правосуђу. Правосуђе су уређивале републике и покрајине својим прописима. Тиме је нестао јединствени правосудни систем.
* * *
Устав из 1974. године утврдио је нека битна начела правосуђа: уставно начело независности судова, начело легалитета, федерално начело, обавеза праћења и проучавања друштвених односа и појава, уставни принцип јавности, начело зборности – колегијалности, начело учешћа радних људи и грађана у суђењу, начело изборности, начело судског имунитета, начело о посебној етици судског позива, начело двостепености, начело искључиве судске надлежности, начело о важности и извршности судских одлука, начело једнакости грађана пред законом, начело сободне употребе свог језика и писма итд. Ове и друге уставне одредбе и принципи доследно су разрађени у одговарајућим законским и другим прописима.
