Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је, са позивом и на одредбу члана 404. ЗПП, благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права. О ревизији туженог није одлучивано на основу наведене одредбе, као о посебној ревизији, јер је због вредности предмета спора побијаног дела ревизија дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члан 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, странке су 29.08.2011. године закључиле споразум о накнади за земљиште - парцеле .., .. и .. КО ..., експроприсаног правноснажним решењем о експропријацији од 29.07.2011. године у корист туженог, ради изградње ауто-пута Е 75 Београд - Ниш - граница са Републиком Северном Македонијом (деоница од Владичиног Хана до Доњег Нерадовца). По означеном споразуму за експроприсано земљиште укупне површине 52 ара 95м2 тужиљи је исплаћена накнада у износу од 3.254.070,00 динара. У време доношења решења о експропријацији и закључења споразума о накнади означене парцеле су у катастру непокретности биле уписане као пољопривредно земљиште. Генералним урбанистичким планом Града Врања из 2009. године, објављеним у „Службеном гласнику Града Врања“ од 25.03.2010. године, експроприсано земљиште је имало статус градског грађевинског земљишта, али та промена статуса земљишта није била спроведена у катастру непокретности. Вредност експроприсаног земљишта, као градског грађевинског земљишта, износи 8.016.630,00 динара.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су у овом спору правилно применили материјално право.

Одредбом члана 1. Закона о експропријацији прописано је да се непокретности могу експроприсати или се својина на њима може ограничити само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. По одредби члана 41. став 2. тог закона, висина накнаде у новцу за експроприсане непокретности одређују се по тржишној цени, према околностима у време закључења споразума о накнади, а ако споразум није постигнут, према околностима у време доношења одлуке о накнади. Наведеним законом (члан 56. став 2. и 3) прописана је дужност корисника експропријације да органу надлежном за споразумно утврђивање накнаде поднесе писмену понуду о облику и висини накнаде, у року који не може бити дужи од 15 дана од дана правноснажности решења о експропријацији. Орган општинске управе који спороводи поступак споразумног одређивања накнаде без одлагања доставља понуду ранијем сопственику експроприсане непокретности, а од управних и других органа и организација прибавља обавештења о чињеницама које могу бити од значаја за споразумно одређивање накнаде, чија висина мора бити у складу са статусом експроприсаног земљишта.

У конкретном случају, тужиљи је споразумно утврђена и исплаћена накнада за експроприсано пољопривредно земљиште иако је у време када је споразум закључен то земљиште било проглашено за градско грађевинско земљиште. Тужиљи та чињеница није била позната јер је у катастру непокретности експроприсано земљиште и даље било уписано као пољопривредно. Ту чињеницу нису имали у виду ни тужени, а ни орган пред којим су странке закључиле споразум о накнади. Последица тога је да је тужиљи исплаћена новчана накнада која је нижа од тржишне вредности експроприсаног земљишта у статусу градског грађевинског земљишта, а споразум који су странке закључиле противан је члану 58. став 2. Устава Републике Србије јер је истим одређена накнада нижа од тржишне. Правна последица ништавости споразума је реституција, у смислу члана 104. став 1. Закона о облигационим односима, а ако иста није могућа исплаћује се накнада у новцу према ценама у време доношења судске одлуке. С`тога је тужени дужан да исплати тужиљи одговарајућу накнаду у новцу, у висини разлике између исплаћене накнаде за пољопривредно земљиште и тржишне вредности земљишта према његовом стварном статусу градског грађевинског земљишта, утврђене вештачењем.

Из ових разлога, налазећи да нису основани наводи ревидента о погрешној примени материјалног права, на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић